среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:32

Не­ма до­брог пи­ћа без др­ве­них ба­чви и бу­ри­ћа

Аутор: Дра­ган Бо­ри­са­вље­вићчетвртак, 29.11.2012. у 22:00
Ми­ли­во­је Сто­шић је пре­у­зео за­нат сво­јих пре­да­ка (Фо­то Д. Бо­ри­са­вље­вић)

Ре­љи­нац под Ја­стреп­цем – Кад је­дан Ре­љин­ча­нин по­ђе да оре или да опр­ска во­ће – тог по­сла се при­хва­те и дру­ги из овог ве­ли­ког се­ла ис­под Ја­стреп­ца. Та­ко ка­жу опи­су­ју­ћи ко­ли­ко су ов­де љу­ди вред­ни. Они су, где год чу­ју да се про­да­је зе­мља, пр­ви куп­ци. Та­ко су, ве­ле, по­ку­по­ва­ли ско­ро це­ло по­ље су­сед­ног се­ла Ју­гов­ца. „Ем нам све де­вој­ке по­у­зе­ше, сад и зе­мљу по­ку­по­ва­ше, не пи­та­ју­ћи за це­ну“, жа­ле се Ју­гов­ча­ни.

– При­ча­ли су на­ши ста­ри, кад су се Ју­гов­ча­ни до­се­ља­ва­ли кра­јем 19. ве­ка из за­пад­них кра­је­ва, хте­ли су да рас­по­ре­де у сва­ко се­ло по јед­ну по­ро­ди­цу. Али, ни­су при­ста­ли. Он­да им од­ре­де ме­сто зва­но Пе­ћин бу­нар. До­те­ра­ли су у бу­ра­ди­ма во­ду и си­па­ли у на­пу­ште­ни бу­нар. Али, во­да бр­зо ис­те­че, они од­би­ше да се ту на­се­ле, па за­у­зе­ше на­ше по­ље. Сад га ми вра­ћа­мо за ве­ли­ке па­ре. И ја сам не­дав­но ку­пио по­ла хек­та­ра – ка­зу­је Ми­ли­во­је Сто­шић, је­дан од нај­и­мућ­ни­јих Ре­љин­ча­на, ко­ји са су­пру­гом Мир­ја­ном об­ра­ђу­је 11,5 хек­та­ра зе­мље, одр­жа­ва пин­тер­ски за­нат као по­ро­дич­ну тра­ди­ци­ју, а ба­ви се и тр­го­ви­ном, уго­сти­тељ­ством...

Он је, ве­ли, ро­ђен у гра­ду, али га не во­ли. Ви­ше во­ли свој Ре­љи­нац, где се вра­тио са оцем кад су пла­те у пред­у­зе­ћи­ма би­ле не­до­вољ­не са­мо за стан. А ово се­ло јед­но је од рет­ких из ко­јег љу­ди не од­ла­зе. Ис­под са­мих вр­хо­ва и шу­мо­ви­тих пре­де­ла Ја­стреп­ца, об­ра­ђе­на је сва­ка сто­па зе­мље. Ви­но­гра­ди, ви­шњи­ци, шљи­ви­ци, њи­ве и ли­ва­де.

Ми­ли­во­ја зо­ву Ми­ки Пин­тер. Тим за­на­том ба­вио се и ње­гов де­да Рат­ко, по­том отац Јо­ван, а са­да он. Од ка­ца и бу­ра­ди ко­је су про­да­ва­ли по окол­ним се­ли­ма по­ди­за­ли су ку­ће и ста­је, ку­по­ва­ли зе­мљу. Да­нас је њи­хо­ва ку­ћа нај­ве­ћа у се­лу. У ства­ри, то је низ од три ку­ће, од ста­ја, ам­ба­ра, ра­ди­о­ни­ца. Код ула­за, њи­хо­ва је и про­дав­ни­ца, је­ди­на у се­лу. Пред ку­ћом ком­би, у дво­ри­шту лук­су­зни и те­рен­ски ауто­мо­би­ли.

Ми­ки и ње­го­ва ћер­ки­ца Же­ља­на, уче­ни­ца тре­ћег раз­ре­да основ­не шко­ле, са по­но­сом нам по­ка­зу­ју кра­ве мле­ку­ље, па обор са сви­ња­ма то­вље­ни­ца­ма, дру­ги са пра­са­ди­ма. Он­да про­сто­ри­је са мли­ном за пре­кру­пу, оне са оста­ва­ма, по­друм са пи­ћем и пин­тер­ску ра­ди­о­ни­цу. Све то, па ве­ли­ки ви­но­град и још ве­ћи ви­шњик, шљи­вик, ја­бу­ко­вик, њи­ве са пше­ни­цом, ку­ку­ру­зом и де­те­ли­ном, као и ре­сто­ран „за свад­бе и ве­се­ља“ са про­дав­ни­цом пи­ћа по­ред ње­га у Про­ку­пљу – одр­жа­ва са­мо њих тро­је.

– Кад сам слу­жио вој­ску у Ку­ма­но­ву пи­та ме ма­јор Де­дић: „Има ли, бре Сто­ши­ћу, још не­ка на­гра­да ко­ју ни­си до­био. Ево, сад ти сти­гла и знач­ка „при­ме­ран вој­ник“. Тре­ба­ло је да иза­ђем из вој­ске 20. но­вем­бра, знач­ку ми уру­чи­ше 11, а већ су­тра­дан – хај­де ку­ћи! Во­лим вој­ску, ево и ову ка­пу из ЈНА го­то­во да не ски­дам. Под њом сам, као про­тив­а­ви­о­нац 1999. го­ди­не, га­ђао и ави­о­не НА­ТО. А и же­на ми је одав­де, из ком­ши­лу­ка, на­ви­кла на рад. Све што има­мо, са­мо ра­дом смо ство­ри­ли. По­мо­гли смо и се­стри Ми­ли­ја­ни да на­пра­ви у Ма­лом Мо­кром Лу­гу ве­ли­ку ку­ћу.

На­пра­ви­ли су они и се­би ку­ћу у гра­ду, али су је да­ли ро­ђа­ку. Они су се окре­ну­ли се­лу. Ма­да „не­ма пи­ћа без др­ве­них ба­чви и бу­ри­ћа“, ка­ко ка­же Ми­ки ко­ји во­ли да го­во­ри у сти­хо­ви­ма, пла­сти­ка је пре­о­вла­да­ла. Сад пра­ви са­мо бу­рад за ви­но и ра­ки­ју, од хра­сто­ви­не и ба­гре­ма. Ве­ли­ке ба­чве ви­ше ни­ко не тра­жи, те се са­мо од пин­те­ра­ја не мо­же жи­ве­ти. Због то­га је по­чео да из­најм­љу­је ша­то­ре за свад­бе и ис­пра­ћа­је у вој­ску. Свад­бе су, на­жа­лост, све ре­ђе а ис­пра­ћа­ја већ одав­но не­ма.

Мно­го ви­ше мо­же да се за­ра­ди од во­ћа, ка­зу­је Ми­ли­во­је. Про­те­кле не­де­ље, уз по­моћ ро­ђа­ка и ком­ши­ја, на мо­би, за­са­дио је он 1.000 но­вих мла­ди­ца ви­ша­ња и 200 чо­ко­та ло­зе.


Коментари8
a4093
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

radojica matic
Nije tacno da samo barik burad valjaju to je vise pomodarstvo,stavi nagorelu hrastovu cepanicu i eto ti barik.Odlicna vina mogu biti i u klasicnim buradima
Drago Kurkic
Miki, majstore i veliki domacine svaka cast! Ne brini zbog ovih sto pozelene i pocrne od besti sto se promovise rad, zalaganje, nesebicnost, obilati domacinluk i posebno energija za nove zasade i leje. Neka idu i u Novu Varos i neka im plastika donese najzdravije sto moze. Dopisniku Politike izuzetna pohvala za ovakve promotivne tekstove, posebno kad je rec o preduzetnosti u uslovima, koji nisu bas najpovoljniji i koji diktiraju veliki rad, odricanje, donosenje teskih odluka i ulaganje. Ovakvi i slicni primeri preduzetnosti odudaraju od sumornih desavanja po Srbiji i kao takvi vracaju nadu.
Radoznali Vlasnik buradi
G-dine Vaso, nije me obradovao Vas odogovr, ali Vam hvala; barem znam da se ne zanosim da ih vredi cuvati...
Срећан ти 29. новембар, дан свињокоља
Одличан посао, одличан рекламни фотос, посебно капа. Буриће продавај ЈУЛ-у биће то прави бизнис.
Živomir Savić
A ... ma nema šanse. Plastika je zakon ! Neutralna, lako se održavava, rakija ostaje kakva je, prirodna, ali se ne oseća na buđ drvene buradi. Imam 12 plastičnih bureta Zlatar Nova Varoš, i ne bih ih dao ni za 1122 drvenih ... bog mi je svedok !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља