уторак, 22.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Не­ма до­брог пи­ћа без др­ве­них ба­чви и бу­ри­ћа

Ми­ли­во­је Сто­шић је пре­у­зео за­нат сво­јих пре­да­ка (Фо­то Д. Бо­ри­са­вље­вић)

Ре­љи­нац под Ја­стреп­цем – Кад је­дан Ре­љин­ча­нин по­ђе да оре или да опр­ска во­ће – тог по­сла се при­хва­те и дру­ги из овог ве­ли­ког се­ла ис­под Ја­стреп­ца. Та­ко ка­жу опи­су­ју­ћи ко­ли­ко су ов­де љу­ди вред­ни. Они су, где год чу­ју да се про­да­је зе­мља, пр­ви куп­ци. Та­ко су, ве­ле, по­ку­по­ва­ли ско­ро це­ло по­ље су­сед­ног се­ла Ју­гов­ца. „Ем нам све де­вој­ке по­у­зе­ше, сад и зе­мљу по­ку­по­ва­ше, не пи­та­ју­ћи за це­ну“, жа­ле се Ју­гов­ча­ни.

– При­ча­ли су на­ши ста­ри, кад су се Ју­гов­ча­ни до­се­ља­ва­ли кра­јем 19. ве­ка из за­пад­них кра­је­ва, хте­ли су да рас­по­ре­де у сва­ко се­ло по јед­ну по­ро­ди­цу. Али, ни­су при­ста­ли. Он­да им од­ре­де ме­сто зва­но Пе­ћин бу­нар. До­те­ра­ли су у бу­ра­ди­ма во­ду и си­па­ли у на­пу­ште­ни бу­нар. Али, во­да бр­зо ис­те­че, они од­би­ше да се ту на­се­ле, па за­у­зе­ше на­ше по­ље. Сад га ми вра­ћа­мо за ве­ли­ке па­ре. И ја сам не­дав­но ку­пио по­ла хек­та­ра – ка­зу­је Ми­ли­во­је Сто­шић, је­дан од нај­и­мућ­ни­јих Ре­љин­ча­на, ко­ји са су­пру­гом Мир­ја­ном об­ра­ђу­је 11,5 хек­та­ра зе­мље, одр­жа­ва пин­тер­ски за­нат као по­ро­дич­ну тра­ди­ци­ју, а ба­ви се и тр­го­ви­ном, уго­сти­тељ­ством...

Он је, ве­ли, ро­ђен у гра­ду, али га не во­ли. Ви­ше во­ли свој Ре­љи­нац, где се вра­тио са оцем кад су пла­те у пред­у­зе­ћи­ма би­ле не­до­вољ­не са­мо за стан. А ово се­ло јед­но је од рет­ких из ко­јег љу­ди не од­ла­зе. Ис­под са­мих вр­хо­ва и шу­мо­ви­тих пре­де­ла Ја­стреп­ца, об­ра­ђе­на је сва­ка сто­па зе­мље. Ви­но­гра­ди, ви­шњи­ци, шљи­ви­ци, њи­ве и ли­ва­де.

Ми­ли­во­ја зо­ву Ми­ки Пин­тер. Тим за­на­том ба­вио се и ње­гов де­да Рат­ко, по­том отац Јо­ван, а са­да он. Од ка­ца и бу­ра­ди ко­је су про­да­ва­ли по окол­ним се­ли­ма по­ди­за­ли су ку­ће и ста­је, ку­по­ва­ли зе­мљу. Да­нас је њи­хо­ва ку­ћа нај­ве­ћа у се­лу. У ства­ри, то је низ од три ку­ће, од ста­ја, ам­ба­ра, ра­ди­о­ни­ца. Код ула­за, њи­хо­ва је и про­дав­ни­ца, је­ди­на у се­лу. Пред ку­ћом ком­би, у дво­ри­шту лук­су­зни и те­рен­ски ауто­мо­би­ли.

Ми­ки и ње­го­ва ћер­ки­ца Же­ља­на, уче­ни­ца тре­ћег раз­ре­да основ­не шко­ле, са по­но­сом нам по­ка­зу­ју кра­ве мле­ку­ље, па обор са сви­ња­ма то­вље­ни­ца­ма, дру­ги са пра­са­ди­ма. Он­да про­сто­ри­је са мли­ном за пре­кру­пу, оне са оста­ва­ма, по­друм са пи­ћем и пин­тер­ску ра­ди­о­ни­цу. Све то, па ве­ли­ки ви­но­град и још ве­ћи ви­шњик, шљи­вик, ја­бу­ко­вик, њи­ве са пше­ни­цом, ку­ку­ру­зом и де­те­ли­ном, као и ре­сто­ран „за свад­бе и ве­се­ља“ са про­дав­ни­цом пи­ћа по­ред ње­га у Про­ку­пљу – одр­жа­ва са­мо њих тро­је.

– Кад сам слу­жио вој­ску у Ку­ма­но­ву пи­та ме ма­јор Де­дић: „Има ли, бре Сто­ши­ћу, још не­ка на­гра­да ко­ју ни­си до­био. Ево, сад ти сти­гла и знач­ка „при­ме­ран вој­ник“. Тре­ба­ло је да иза­ђем из вој­ске 20. но­вем­бра, знач­ку ми уру­чи­ше 11, а већ су­тра­дан – хај­де ку­ћи! Во­лим вој­ску, ево и ову ка­пу из ЈНА го­то­во да не ски­дам. Под њом сам, као про­тив­а­ви­о­нац 1999. го­ди­не, га­ђао и ави­о­не НА­ТО. А и же­на ми је одав­де, из ком­ши­лу­ка, на­ви­кла на рад. Све што има­мо, са­мо ра­дом смо ство­ри­ли. По­мо­гли смо и се­стри Ми­ли­ја­ни да на­пра­ви у Ма­лом Мо­кром Лу­гу ве­ли­ку ку­ћу.

На­пра­ви­ли су они и се­би ку­ћу у гра­ду, али су је да­ли ро­ђа­ку. Они су се окре­ну­ли се­лу. Ма­да „не­ма пи­ћа без др­ве­них ба­чви и бу­ри­ћа“, ка­ко ка­же Ми­ки ко­ји во­ли да го­во­ри у сти­хо­ви­ма, пла­сти­ка је пре­о­вла­да­ла. Сад пра­ви са­мо бу­рад за ви­но и ра­ки­ју, од хра­сто­ви­не и ба­гре­ма. Ве­ли­ке ба­чве ви­ше ни­ко не тра­жи, те се са­мо од пин­те­ра­ја не мо­же жи­ве­ти. Због то­га је по­чео да из­најм­љу­је ша­то­ре за свад­бе и ис­пра­ћа­је у вој­ску. Свад­бе су, на­жа­лост, све ре­ђе а ис­пра­ћа­ја већ одав­но не­ма.

Мно­го ви­ше мо­же да се за­ра­ди од во­ћа, ка­зу­је Ми­ли­во­је. Про­те­кле не­де­ље, уз по­моћ ро­ђа­ка и ком­ши­ја, на мо­би, за­са­дио је он 1.000 но­вих мла­ди­ца ви­ша­ња и 200 чо­ко­та ло­зе.

Коментари0
75722
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.