уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Оде младост као воз

Аутор: Б. Ломовићнедеља, 02.12.2012. у 22:00
Натпис на железничкој станици подсећа на боља временa (Фото Б. Ломовић)

Рудник – Наиђете ли на човека који виче кад говори, знајте да је из Накучана, рекоше нам у овом селу и објаснише. Куће раштркане, подалеко једна од друге, па оно мало старијих житеља што је у селу остало није кадро да се међусобно посећује да би се о којечему договорили, већ се довикују с брда на брдо. Навикли тако, па и кад се са неким сусретну, прегласно говоре.

Педесетогодишњи председник месне заједнице Милан Марковић је скоро најмлађи у Накучанима, селу на рудничким обронцима. Кажемо „скоро”, јер...

– Од мене су млађи само један основац и један средњошколац, и они су сва наша омладина. Никад нисмо имали школу, ишли смо у суседни Шилопај, а откад је, пре десетак година, та школа угашена, наши ђаци уче у Горњем Милановцу. По попису од пре 45 година, у Накучанима је живело 250 душа, сада их је 67, најмалобројнији смо и најстарији међу 62 села општине – каже Марковић.

Нема школе, нема продавнице (иду у Врнчане), нема цркве (у Љутовници је), нема аутобуса (пешке до Шилопаја или Љутовнице). Једино оронула зграда железничке станице, са ћириличним и латиничним натписом имена овога места, одолева зубу времена, подсећајући на прошле дане.

– Кроз село је, до 1969. године, пролазила пруга уског колосека, возови су ишли ка Београду или, у супротном правцу, ка Сарајеву. Имали смо и локал за Милановац, Чачак и Љиг. Када је кроз село пролазио последњи „ћира”, људи су плакали. Слутили су да без воза неће бити ни Накучана, као што их и није. Живели смо од пруге – говоре нам супружници Гордана и Младен Зарић који нас, кад им банусмо у авлију, изљубише. Две кћерке су у једном подаљем граду, ретко долазе, уопште им ретко ко наврати, па се сваки намерник дочекује као најрођенији, јер су жељни народа и разговора.

Док је било „ћире”, било је и живота, људи, прихода. Неки Накучанци су радили у железничким униформама, други су возом путовали на посао у милановачка предузећа и возом се кући враћали, жене су, петком и недељом, возом одлазиле на градску пијацу с белим мрсом, утовљеним пилићима и јајима, а увече се враћале с празним корпама и лонцима, али с пуним новчаницима. Зарађивало се и кућило у селу. Ђаци су ишли „ћиром” у милановачке школе и стизали за сунца кући да помогну родитељима, нису изнајмљивали станове у граду.

Откако оде воз, одоше и људи. Истина, викендом, дође покоји наследник у село да обиђе очевину, за заложи ватру на старом огњишту; буде мало и оде.

– Највише нас се сакупи на сахранама, пошто једва памтимо кад је последња свадба била. Тад се на гробљу сусретнемо, изразговарамо и разиђемо до идуће сахране. Једно весеље, свадба или бабине, било би данас права атракција за село. Најцрње је кад „снег падне и друми западну”, као прошле зиме. Нема ко да чисти сметове, никуд да одемо, нико да нам дође. За десетак година, једва ће у Накучанима остати покоји оџак да се пуши – прогнозира председник месне заједнице.


Коментари1
404c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дамњан
Србијо мила мати... Зашто је све морало да стане?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља