Од нашег сталног дописника
Бањалука – Захваљујући ангажовању и финансирању општине Мркоњић Град и Министарства просвете и културе Републике Српске и помоћи Културног центра „Петар Кочић” из Мркоњић Града, током 2011. и 2012. године археолошка екипа Музеја Републике Српске из Бањалуке извела је две краће истраживачке кампање на локалитету „Призрен” код Мркоњић Града. Била је то изузетна прилика да се завири дубље у прошлост овог необичног места.
„Резултати ове друге по реду кампање, потврдили су већ изречену претпоставку о боравку војне посаде и о одбрамбеним активностима током боравка на овом месту. Карактер налаза је углавном сличан оном из прве кампање, с тим да се сада појављује разноврснија и бројнија грнчарија. Овим налазима треба придодати један предмет израђен од животињске кости, могуће да је писак неког музичког инструмента, неколико ситнијих уломака стаклених посуда и делове масивног жрвња”, рекао је за „Политику” археолог Горан Симоновић.
Током друге кампање први пут пронађено је и неколико уломака праисторијске грнчарије који за сада указују и на боравак човека из бронзаног доба, највероватније на неком оближњем локалитету или чак на овом доминантном месту.
„Централним делом доминира кречњачка стена, за десет метара виша од околног терена. Са три стране стена је опасана заравњеним терасама, по чијим ивицама се протежу остаци зидова. Зидови су најбоље очувани са јужне стране, местимично и до висине од седам метара”, објашњава Симоновић.
Локалитет има изразито доминантан и неприступачан положај. Једини могући приступни правци су са источне стране, од којих је један пратио северну падину брда Призрен, одвајајући се на месту данашњег засеока Призрен од пута који је још у древна времена спајао долину Сане са долином реке Медљанке.
Симоновић додаје да се Призрен током средњег века налазио на јужној граници жупе Бањице, једној од многобројних жупа средњовековне босанске државе „Међу локалним становништвом Призрен је познат као место где се налазио средњовековни град у којем је живела легендарна Црна краљица, којем су људи налазили врхове копаља и стрела, делове сабљи, клинове и потковице”, казао је Симоновић.
Резултати археолошког истраживања јасно су показали да је убрзо после девастације комплекса дошло до обнове живота на локалитету. То су илустровали и потврдили налази касносредњовековне грнчарије, гвоздених врхова стрела за самостреле, делова камених топовских кугли, коњских потковица, гвоздених клинова, као и многобројних животињских костију.
Боравак војничке посаде на локалитету могао би да се повеже са формирањем Јајачке бановине, тампон-зоне између угрожене Угарске и Турске царевине у експанзији, која је функционисала између 1463. и 1528. године. То би могао да буде шири оквир за формирање поменутог културног слоја на локалитету „Призрен”, мада је познато да су крајеви који припадају долини Сане коначно пали под турску власт већ током последње деценије 15. века.
„Ово археолошко истраживање бацило је само трачак светлости на тајне које чува и памти ово необично место. Још увек остају скривени одговори на питање ко је и када подигао овај архитектонски комплекс. Наравно, и на питање са којом намером је то учињено, као и да ли је то била мања фортификација, властелински двор или можда чак монашки скит”, каже Горан Симоновић.
На подручју мркоњићке општине за сада је познато 270 археолошких локалитета, од праисторије до средњег века и да би они могли да имају значајну улогу у развоју туризма, а тиме и у укупном економском развоју локалне заједнице.
