Хеди Ламар је углавном позната као чувена звезда црно-белог филма. Она је прва жена која је одглумила сцену секса и оргазам, у контроверзном филму „Екстаза” из 1933. У филму се појављује потпуно гола, због чега је у оно време била етикетирана као високо неморална. Вероватно се сећате – у филму „Маратонци трче почасни круг”, Ђенка показује ове сцене Мирку и Кристини, наводећи Хеди Ламар као пример либералне глумице, не би ли их мотивисао да сниме нешто слично.
Оно што, међутим, мало људи зна, јесте да је Хеди Ламар смислила један од кључних патената за пренос сигнала у модерним телекомуникацијама под називом „фреквентно скакање”. Веровали или не, комплетне данашње бежичне телекомуникације – мобилна телефонија, бежични интернет, и све остало направљени су коришћењем ове идеје коју је Хеди Ламар патентирала 1942. године.
Откуд то да се једна глумица „сумњивог морала” бави телекомуникацијама? Па, пре свега, Хеди Ламар је одувек била талентована за математику. Даље, као што то обично бива, старлета се удаје за „тајкуна”. Одмах након улоге у поменутом филму, удала се за Фридриха Мандла, индустријалца, који је тридесетих година био један од најбогатијих људи у Аустрији и који се бавио производњом оружја.
Хеди је у то време важила за једну од најлепших жена на свету, па је Фридрих био екстремно посесиван. Не само што јој је забранио да се даље бави глумом, већ јој је забранио и да излази из куће без њега. Како је описала у својој аутобиографији, Хеди је у том браку практично живела у заробљеништву.
Фридрих није дозвољавао да Хеди остане без његове присмотре ниједног тренутка. Због тога, водио је на све своје састанке са научницима који су се бавили развојем новог оружја. На тим састанцима, Хеди је пажљиво слушала и научила пуно о примењеној науци и телекомуникацијама. С обзиром на то да јој је било забрањено да се бави филмом, своју страст према камери каналисала је у страст према науци.
Овакав брак није могао дуго потрајати, па се Хеди једног дана прерушила у служавку и побегла из куће. Отишла је у Холивуд, где је поново почела да се бави глумом, а прославила се улогом у филму „Самсон и Далила”.
У то време трајао је Други светски рат и Американци су имали велики проблем са даљинским навођењем торпеда. Проблем је био у томе што су Јапанци веома лако налазили фреквенцију на којој се управља торпедом и онда би коришћењем исте те фреквенције торпедо скренули са пута или чак вратили назад на амерички брод.
Хеди се заинтересовала за овај проблем, будући да је из времена свог бившег брака научила све о радио навођењу торпеда. Једног дана, свирала је клавир и пала јој је на памет идеја: зашто се фреквенција на којој се управља торпедом не би све време мењала, као што се на клавиру стално мења фреквенција тонова? Онда би торпедом могао да управља само онај ко зна „мелодију”. Тако се родила идеја о „фреквентном скакању” за пренос телекомуникационих сигнала. Хеди је ову идеју чувала у себи јер још увек није нацртала тачну конструкцију уређаја који би ову идеју спровео у дело.
Једно вече срела је у холивудском ресторану Џорџа Антеила, познатог авангардног пијанисту, који је радио музику за култни авангардни филм „Механички балет”. Џорџ је био велики љубитељ ендокринологије и писао је колумне о женским хормонима у часопису „Есквајер”, које је Хеди волела да чита. Пришла је да се упозна са њим из једног баналног разлога – хтела је да га пита да ли зна како може хормонима да повећа груди. Џорџ нажалост није знао одговор на то питање, али су наставили да причају о другим стварима. Хеди му је испричала за своју идеју о „фреквентном скакању”. Испоставило се да је Џорџ могао да јој помогне – његова музика за „Механички балет” била је састављена од десетина клавира који су истовремено свирали исту мелодију. За потребе снимања те музике, Џорџ је конструисао уређај сличан ономе који је Хеди замислила.
Уз помоћ Џорџа, Хеди Ламар је завршила цео патент и предала га америчкој војсци. Нажалост, у то време патент је био испред свог времена – нису постојале техничке могућности да се угради у торпеда, и пао је у заборав.
Педесет година касније, када је пројектована дигитална мрежа мобилне телефоније, неко се сетио да примени овај давно заборављени патент. Изум Хеди Ламар је омогућио реализацију преноса сигнала у такозваном проширеном спектру. Ово не само да онемогућава прислушкивање мобилних телефона ван мреже већ и решава проблем сметњи и многе друге ствари.
Овај патент, са свим сликама уређаја које је Хеди нацртала, може се у оригиналу видети и дан-данас. Идите на сајт „Гугл патенти” и откуцајте њено име и презиме, видећете га под називом „Тајни комуникациони систем”.
Хеди Ламар је умрла 2000. године, у 86. години. Доживела је да види како цео свет користи мобилне телефоне на темељима њених открића, видела је себе на насловним странама најпрестижнијих научних часописа.
Завршио бих овај текст реченицом којом се завршава Оскаром награђени цртани филм „Рататул”: „Не може било ко да буде велики уметник, али велики уметник може доћи са било ког места”.
Исток Павловић*
*Факултет за медије и комуникације
