понедељак, 15.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44

Мрзео ме што певам и играм као црнкиња

Аутор: Славко Трошељсубота, 15.12.2012. у 21:55
Фото А. Васиљевић

Eстрадна уметница и џез певачица Бисера Велетанлић, звезда домаће сцене, и ове јесени је, са саставом „Дарквуд даб”, на турнеји по Србији, обрадовала старе и стекла нове обожаваоце. Ову своју музичку причу започела је 2011, а завршила је синоћ,концертом у Центру „Сава”.

Најуспешнију сарадњу остварила је са Корнелијем Ковачeм и Арсеном Дедићем. Освајала је прве награде на свим фестивалима.

Рођена је у Загребу. У месту рођења је завршила школу соло певања. Мајка Розалија јој је Словенка, а отац Мехмед Босанац. Није се удавала.

Како се сналазите на музичкој сцени?

Никад се нисам гурала ни била наметљива. Потпуно сам супротна од свих наших „звезда”. Мирна сам, тиха особа. Волим да се дружим, смејем и, наравно, певам. Без певања не могу. То сам ја. То најбоље знају они са којима сарађујем.

Које је ваше најзначајније искуство?

Певање у Немачкој. Било је то у другој половини шездесетих. Певала сам у најелитнијим немачким и америчким клубовима. У том периоду научила сам како се ради посао на највишем нивоу. За мене је то био животни факултет. Јер, међународна конкуренција је била велика. Ипак, одговорила сам правом мером на те изазове.

Где сад скупљате снагу за све напоре?

Волим да пешачим. Мени је Ада Циганлија извор снаге и енергије. Одлазим на ту спортску шетњу у друштву, али и сама. Сад, једно време, нисам ишла до Аде. Сломила сам руку на концерту у Бањалуци, па ми је опоравак трајао дуже него што сам то очекивала.

Чиме чувате добар глас?

Одлазим на инхалације пре концерта. Спавам дуже и мање причам. Али, за добар глас, за уметност уопште, па и за комплетан живот, најважнији су велико срце и широка душа. Наравно, и генетика. Моји родитељи су фантастично певали, а Сенка и ја смо то наследиле. Додатна срећа је и што су боје наших гласова посебне, па зато и упечатљиве.

Глас је обележио ваш уметнички живот, а приватни?

Не желим да говорим о приватном животу. Да се отворим вама сви остали би ме ту чачкали. Та моја животна врата остају заувек затворена за јавност.

Колико сте моћни на сцени?

Веома. Осећам се тако и кад сам статична, кад певам неку баладу, као што су „Не плачи”, „Мило моје”... Али, кад певам нешто што тражи ритам, спонтано упарим тело са гласом и тада радим као машина. Не могу другачије. Не вежбам то код куће. То је у мени. То је оно што ми иде из срца и душе. Имам за то пример из Франкфурта. У току једне песме гост црнац је, наглас, да сви чују, рекао за мене: „Мрзим је! Пева и игра као црнкиња”. Не знам шта је тиме хтео да каже, али доживела сам то као велики комплимент.

Како се осећате на сцени кад аплауз траје и траје?

Као Душко Радовић кад га је глумац Љуба Тадић довезао колима до гимназије испод Ташмајдана и показао му поруку коју су ђаци написали на зиду школе: „Живео Душко Радовић!” Душко је тада, причао је Љуба, засузио и, гледајући ка школи, покушао да запали цигару заборављајући да му једна већ догорева у устима... Тако су деца, највећа Душкова љубав, расплакала свог песника.

Шта вам је важно док певате?

Музичари су ми увек најбитнији. Посебно ми је важан мој сестрић Васил. Он је моја крв. На истим смо таласним дужинама. Васил у саставу „Дарквуд даба” свира клавир. Имам привилегију да будем уз Васила. Он је такав пијаниста да ме, просто речено, унесе у ритам и онда полетим. Тада сам ја!

Чујете ли се са Арсеном Дедићем?

Знала сам да ћете ме то питати. Нажалост, не. Не знам зашто и не знам због чега је до тога дошло... Нисмо се ми ни раније позивали телефонима. Хрватски музичари сад често гостују у Србији, посебно у Београду, али нас нико не зове у Хрватску. И то не разумем.

Запевате ли и у кафани?

Не. Нисам тај тип. Прво, не одлазим у кафану увече већ, понекад, дању, кад нема музике. Уколико се то, ипак, догоди и ноћу, онда, несвесно, чујем где музичари греше, а то ме замара. Мени је, често, кад сам ван сцене, тишина најлепша музика.

Коме сад певате „Мило моје”?

Свима...

А коме, ипак, посебно?

Немам никог посебног.То је дивна балада, лирско-епског сетног садржаја. Речи је написао Душко Радовић, а музику Корнелије Ковач, а ја је, као све, певам на свој начин, из срца и душе. Ово је песма која важи за све односе, па чак и за стање у земљи у којој живимо. Апсолутно се уклапа у сва догађања.

Како доживљавате публику?

Као некога с ким размењујем љубав. Морам да имам контакт са публиком. Не могу као аутомат да урлам, да фолирам узбуђење и да вичем: „Дижите руке, ноге...”. То не могу. Мени је Коларац потаман. „Потаман” се и зове сјајна песма „Дарквуд даба” коју певам. Публику осећам како дише. Гледам та узбуђена лица која имају благи осмех. Тиме се напајам као драгоценим животним соковима...

-----------------------------------------------------------

Опчињена фудбалом

Шта гледате на телевизији?

Најчешће спорт. Волим тенис и добар фудбал. Наравно, нисам неки стручњак, али опчињена сам чињеницом да се енглески и шпански фудбалери у тој игри дају потпуно, без остатка, боре се до последњег даха. То је поента њиховог односа према игри. Они целу утакмицу одиграју у почетном ритму. За мене је таква посвећеност игри фасцинантна.


Коментари8
f3d6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

olivera tomic
Bisera Veletanlic nije estradna umetnica. Bisera je veliki biser i velika dzez pevacica.
Boban K.
Neponovljiva!
Aspalathos M
Ne mogu da ne reagujem na primedbu da je Bisera ikad ikoga imitirala, prosto zato što je jedinstvena po stilu, glasu, repertoaru i svemu ostalom. Ne tvrdim to zato što je poznajem i što prijateljstvo sa sestrama Veletanlić traje od školskih dana (više od pola veka). Kao što smo provodili dane detinjstva na obali Kupe dok je Meho čuvao rafineriju od vatre, a Rozika radničku i školsku decu od gripa i drugih infekcija, tako se sada sretnemo na Adi i ti slučajni usputni susreti kao da me za trenutak vrate u mnogo sretnija vremena. Hvala ti Bisera ne samo na večnoj muzici koju nam poklanjaš iz srca i duše, već i na svemu što i ti i Senka, kao i Zafir i Vasil, nosite u sebi. Ako moje reči zvuče jugonostalgično, nije slučajno. "Nikad više milo moje..." Prvi put sam besmrtnog Hari Belafonteo slušao kod Senke i Bisere i pamtim naslovnu stranu-plakat: "Pevaj Hari, svet te sluša!". Dodaću: "Pevaj Bisera, svet i okolina te slušaju!"
Читаоци воле потпуније извештаје
1. Неискрено је рећи да јој није јасно зашто нема контакте са Арсеном. Исту причу прича и "поштени" Шербеџија. Народ, јавност то зна. 2. Нико није крив ни заслужан ко су му родитељи. Треба или не треба рећи, али ако се каже то мора бити истина. 3. Замолите Зафира да смањи машту о узгоју винове лозе. Смеју му се Сланкаменчани. 4. Којим путем сте Бисера дошли до НАЦИОНАЛНЕ пензије?
Citalac
Hteo je da kaze da zvucis kao karikatura i imitacija crnkinje.... sto je crncima uvredljivo jer to smatraju ruganjem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља