петак, 24.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:25

Дух Ловћена у равници

субота, 22.12.2012. у 21:56
Завичај се у срцу носи: центар Ловћенца Фото П. Копривица

Ловћенац – У средишту бачке равнице, на обронцима Телечке висоравни, на средокраћи магистралног пута Нови Сад – Суботица, простире се типично панонско ушорено село – Ловћенац, „престоница Црногораца” у Војводини, како то често истичу његови мештани. Равничарско место, само по географској одредници, а по свему другом, горштачко. И по изгледу кршних мештана, по њиховом карактеру и говору, по обичајима и традицији; све као да је пресликано из кршевитих нахија старе Црне Горе – Катунске, Ријечке, Црмничке и Љешанске. И то тако траје већ безмало седам деценија.

У октобру 1945. године, „влаковима без возног реда” овде су стигли први колонисти из Црне Горе. За већину је то био и први сусрет са шинама, са писком локомотиве. Кренули су на дуг пут „ћиром”, у сточним и отвореним вагонима, са железничке станице из сабирног центра у Зеленици, у неизвесност, њима до тада непознатог поднебља. Понели су, истина, делове старог намештаја, по неки креденац, кревет, троножац, вериге, дрвено бурило или шкип – постељину, махом сукнене прекриваче „веленце”, оскудну гардеробу, сиротињско алуминијумско посуђе, али и гусле – одреда свака фамилија. По неко је повео једну, две козе или овце, мршуљу краву „бушу”. Углавном, пошли су, како су причали први колонисти, „са ништа, без ништа, у ништа”. Путовало се „осам чела”, толико дана и ноћи с песмом, која се и данас овде често чује: „Црна Горо, родно мјесто тебе ћу се сјећат често”.

– Село се тада звало Секић. Било је до доласка колониста насељено Швабама, да би њихове куће и окућнице, након што су отишли у Немачку, биле подељене тек придошлом становништву, према ратним заслугама и броју чељади у породици. По именичном регистру колонизиране су 732 фамилије са укупно 5.811 чланова. Многи су се убрзо вратили у родни крај, неки својевољно, други „по директиви власти”, а они који су остали, сродили су се са овом равницом, пригрлили је као свој нови завичај, а и она њих. Сада већ стасава пета, па и шеста генерација досељеника из Црне Горе – објашњава Милан Санковић, секретар месне заједнице.

Придошлице са суровог црногорског крша носталгија је одмах захватила, па селу дадоше ново име, најлепше којег су се могли тада сетити – Ловћенац. Ловћен у малом говорили су. И како је време одмицало, све је било јасније колико је у том називу сажето њихове чежња за родном грудом, за камењаром с ког су поникли, за заувек остављеним попаљеним и разрушеним огњиштима. И данас у домовима потомака црногорских колониста у овом месту почасна места на зидовима заузимају гусле, слика Ловћена и, наравно, портрет Његоша.

– Случајном пролазнику, када боље ослушне, може се учинити да се налази негде на Цетињу или у том крају. Не само што смо задржали обичаје предака већ се ни наш свакодневни говор, готово не разликује од оног у старом завичају. Овде тим акцентом говоре чак и наше комшије, Мађари и каснији досељеници из Босне и Херцеговине. Чим прозбори Ловћенчанин, ма где се налазио, препознатљиво је ко је и одакле је – прича Владимир Куљача, оснивач сеоске Музејске збирке „Бачка кућа” и председник истоимене групе грађана, која с подједнаким ентузијазмом и преданошћу негује и чува од заборава традицију и обичаје оба завичаја већине овдашњег становништва – Црне Горе и Војводине.

У Ловћенцу данас живи око две хиљаде Црногораца. Село одумире, поготово откако је приватизовано, некада моћно Пољопривредно добро „Његош”, које је деценијама био окосница свеукупног развоја овог краја и „хранитељ” готово сваке куће. Оно је, тврде Ловћенчани, правни наследник неколико сељачких радних задруга, па сада траже да им држава врати задружну имовину која, вели Милан Санковић, није смела да буде обухваћена приватизацијом. Првостепена пресуда је донета у њихову корист, чека се другостепено решење. Уколико оно не буде позитивно – упозоравају сељани –„оста Ловћенац без Црногораца, ништа нам не преостаје већ да се вратимо у Црну Гору”.

Петко Копривица

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

Црногорцима у Србији је лакше него Србима у Црној Гори. Овде су међу својима.

Сви смо ми наши. Само су они њихови.

Кад Црна Гора уђе у НАТО, да ли ће њени пилоти морати да бацају бомбе онамо, намо, за брда она...?

Да нисмо најближи рођаци, можда бисмо имали пријатељске односе.

Многи Црногорци јесу за братство, али нису за јединство.

Равничарски Црногорци неће са Србијом ни усред Србије.

Кад Дукљани за језик кажу : Ћераћемо се још, Моравци одговарају : Ма, терајте се...

Кад зарате Русија и Америке, Срби и Црногорци ће бити у првим редовима. На различитим странама.

Боже, сачувај ме од црногорске храбрости и српске памети.

Пустимо север Космета, реалнији нам је север Црне Горе.

Црногорци су баталили епику и бацили се на реалност. Ми смо баталили реалност и бацамо се на епику.

Драгутин Минић


Коментари0
f2c87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Црногорци у Србији, Срби у Црној Гори

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља