Нашем познатом песнику, приповедачу, романсијеру Владану Матијевићу јуче су у Вуковој задужбини у Београду уручене награде „Кочићево перо” за зиму, као и „Кочићева књига” за 2012. годину, које додељује Задужбина „Петар Кочић, Бањалука–Београд”. Чланови жиријa били су Вида Огњеновић, Миљенко Јерговић и Никола Вуколић, директор Задужбине „Петар Кочић”.

Према речима Николе Вуколића, Матијевић је награђен за књигу „Мемоари, амнезије”, у издању „Службеног гласника”, и за целокупно стваралаштво, а као и претходни добитници овог признања које се додељује већ двадесет година о сваком годишњем добу, Матијевић се придружио писцима – настављачима лепоте и дубине Кочићеве мисли и речи. Ово угледно признање лауреату је уручио Братислав Петковић, министар културе и информисања.

– Књига „Мемоари, амнезије” представља искорак у писању есеја, аутор је описао оно што је доживео, сазнао, искусио идући светом, гледајући, слушајући, памтећи, отворених очију и отворена срца. Наравно, како је реч о уметнику коме је стварање једини прави, аутентични садржај живота, то ће мемоари откривати управо тај део његове личности. Писац изричито тврди да се не бави политиком, али у једном крајње исполитизованом времену, у којем политичке конотације има чак и излазак у шетњу, одлазак у продавницу или на родитељски састанак, ни он не може остати неокрзнут. Писац живи у своме добу, пише о много чему: раскопаним улицама, небризи друштва за културни напредак, маћехињском односу према књизи и њеним посленицима који упркос одсуству подршке и поштовања стварају дела значајне вредности – рекао је Вуколић.

Члан жирија Миљенко Јерговић указао је на то да је већ сам наслов књиге „Мемоари, амнезије” један микроесеј, који говори о томе колико је важан и онај избрисани део сећања у мемоарима, а да Матијевић, за разлику од бунтовног Кочића, миран и тих, проговара готово са самог руба реченице.

Захваливши на угледном признању, лауреат је у свом стилу прочитао „Беседу у седам записа”.

– Нисам очекивао „Кочићеву књигу”, али сматрам да је заслужујем. Читавог живота био сам јазавац у врећи, којем суде због неког каракушљивог кукуруза који није ни царски, ни спа’иски, а ни убран са легализоване њиве Давида Штрпца. Морам признати да су на мене више оставили трага писци који су писали после Кочића. И они су такође љубили слободу и свој род, али се за њих нису тако страсно борили. Надам се да би Кочић био задовољан избором лауреата када би прочитао моја дела, мада сигурно би био разочаран мојим помирљивим и небунџијским карактером. Ниједан устанак нисам подигао, чак ниједан часопис нисам покренуо, ниједно моје дело није било забрањено – рекао је Матијевић, додајући:

– Постоје уметници који из места у којем живе зраче ка вани, који се труде да своје зраке пруже што даље у свет, и постоје они који сву светлост света упијају и њоме обасјавају место у којем живе. Припадам првима, дивим се другима. Моја светлост се расипа, њихова је мала, али има сврху, ако ништа, њоме обасјавају кафански сто за којим седе.

М. В.