среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Последњи скелеџија на Сави

Аутор: Александар Апостоловскисубота, 29.12.2012. у 15:00

Скела, Купиново – Пристаниште је блатњаво и пусто. Чекати скелеџију Илију Маријана је тек нешто извеснија работа него бити најбољи друг Годоа. На табли је исписан ред вожње: скела полази од девет ујутру, па онда плови на свака два сата. Сава упија децембарско зубато сунце и одсјаји над реком којом плове стабла која носи велика вода представљају оне ретке тренутке када пожелите да вечно гледате у те наранџасто-сиве одблеске и слушате тишину неуређене природе.

Почиње гужва на пристаништу. Пролази деда са секирчетом и улази у шуму. Стиже девојчица са псом, наилази стадо коза, ћаскамо са човеком који је збрисао са сиромашног југа Србије и купио имање у Скели, са двориштем и делом шуме.

Чује се, коначно, бродски мотор. Тандрче, клопоће, гргоће, урла, кашље... Вуче скелу до копна, потом метална „кецеља” удара у блато, скела се за тренутак затресе, осети се благи земљотрес под ногама, ваљда неколико „мераклија”. На тло искаче последњи скелеџија на Сави у Србији. Илија је стигао по позиву, није нам било друге. Позвали смо га на мобилни, јер бисмо га иначе чекали летњи дан до подне.

– Скелеџије су шаљивџије – кратко се представља музејски примерак речног превоза у гуменим чизмама и рукује се боксерским шакама, којима везује и развезује челичну ужад као пертле на ципелама. Скела не осећа „Политикин” џип, тежак две и по тоне, који се само лагано зањихао, а потом примирио.

Металном мочугом Илија одваја „кецељу” од пристаништа, деда нам маше секирчетом са обале, лају сеоски пси на речну неман која је продрмала копно, Илија певуши бећарац: „...Сукњом весла, кецељом кормани...”, а потом изводи неколико акробација: скаче са скеле на бродић, потом са бродића на чамац. Пловимо скелом за Купиново, клизимо, лебдимо…

– Све је пропало од када је децембра прошле године „прорадио” обреновачки мост код Термоелектране „А”. Раније је била посла кол’ко ’оћеш: сремачки сељаци возили бостан за Обреновац, туристи из Ваљева путовали за Обедску бару...– виче Илија док кормилари у клаустрофобичној кабини брода који је за четири и по хиљаде марака купио од Шумске управе пре 15 година.

И у Купинову и у Скели, људи су тада узимали „југиће” на кредит. А Илија купио брод за кеш! Али какав брод? Страшан брод! Произведен је 1976. године, а изгледа као да је испловио из неке од новела Марка Твена, па се из Мисисипија улио у Саву. Само што се тегљач скеле не распадне, мотор је као старовременска машина пред експлозијом, која испушта уље као крв. Стара фуруна бубњи, загрева кабину са лежајем која чека „панонског морепловца”, регистрованог за обављање послова у речном саобраћају, да прилегне, да одмори душу.

Баш тако се оглашавао Илија на Радио Обреновцу, када је скела представљала богатство, када је био цар на реакцији Скела–Купиново, он, капетан речне пловидбе без дипломе, син чувене Загорке зване Роја, жене змаја и аласа која је чамцем и мрежом одгајала велику породицу. Илија је био и остао „панонски морепловац”, који је скелу купио од Дулета Бељинца и формирао сопствену флотилу.

– На Сави је некада било много скелеџија. У Брески је радио брзи и шаљиви Луне, скелом се прелазила Сава у Прову, Драгојевцу, на Остружници... Још постоји мала скела у Прову која превози говеда на испашу у Срем – носталгичан је Илија.

Али то није то. Говеда су Илијини путници треће класе. Када је сеоска слава Купинова – Мајка Ангелина – скела се претвара у адмиралски брод савске армаде. За њу се прикаче сви чамци Купинова, Илија преко скеле развуче шатор, потом се под шатру поставе свадбарски столови, онда се у њу угурају цигански тамбураши и певаљке, монтира се и буре у коме 500 литара пива чека да исцури у сува уста слављеника...

На средини смо Саве. Илија одлучује да напусти кабину и препусти нас судбини. Укључује аутоматског пилота! Присуствујем демонстрацији и непогрешивости савске навигационе опреме, скелеџијског џи-пи-еса, анализирам како Илија металном шипком блокира кормило!

Дубоко удише ваздух и упија сунце, као скелеџија на соларни погон, под децембарским небом које се прелива над сивом реком и шумовитом адом, док скела сече балване, у пејзажу достојном насловнице „Националне географије”.

Већ је близу дивље пристаниште у Купинову. Тамо су цркве, етно-ресторан, осматрачнице са којих се гледа на Обедску бару. Тамо негде је и Мики ријалити, мултипраткик-јунак телевизија са националном фреквенцијом који кува, гаји пчеле, мува певачице... Купиново има и Илију Маријана, који покреће једину скелу на Сави као речни такси, позивом на мобилни.

– Превозио сам и живе и мртве, и бекрије и очајнике. Бићу скелеџија и на оном свету – осмехује се, окреће скелу и враћа нас назад.

Пита, хоћемо ли да му вежемо очи, да нам докаже како нас жмурећки може паркирати на копно.

– Плови, Илија – виче скелеџија, алудирајући на луцкастог Мишка, возача аутобуса фирме „Крстић” из Шијановог филмског класика „Ко то тамо пева”. Илија заиста жмури, али не сме да укључи аутоматског пилота, јер пловимо низводно, препуштени струјама... 

Ваљда би га свака држава сачувала, субвенционисала, некако му помогла. Педесетогодишња људина је речни антиквитет, са амбицијом да буде ражалован у „уклетог Илију”, јер је свестан да ће ускоро и он, и његова скела, постати речни дух. Без резона и икакве рачунице, Илија ће одржавати линију на Сави, иако неће бити путника. И, тако усамљен, временом ће нестати из наших сећања.


Коментари4
78bb4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милован Рафаиловић
Давно некада ја и моји другари ишли смо из оближњег села Ратара у Купиново на игранке. Са скелом смо прелазили Саву, али повратка није било по ноћи. Понекад би позајмили какав чамац и у рано јутро смо ашовима веслали на скељанску обалу. Понекад би преспавали код моје сестре од стрица која је била удата у Купинову. Рано ујутро требало је сањив ићи на њиву. Једном смо увече ишли на Обедску Бару за рогоз за асуре. Спавали смо под ведрим небом. Уосталом, чим се пређе у Купиново биле су рушевине замка Змај Огњеног Вука. Вероватно да још увек постоје. Овде у Флориди живим у Земљи Језера (Land of Lakes) и често се сетим оних дана док крстарим са алигаторима по језеру Истокпоги. Понакад ми све изгледа као оно у Глишићевој приповетци "После Деведесет Година"...
milan stanetic
hvala bogu da neko napise nesto lepo i vredno citanja. Pozdrav autoru i ljudima koji su omogucili da se ovo objavi, a nasim urednicima zelim da malo vise objavljuju ovakve vesti u prvim, udarnim rubrikama. Sretna nova.
nebojsa vukelic
Odlican clanak,,,,informativan i zabavan.Pohvala Politici i autoru...
Ravnogorac Beogradski
Primetno je da Aleksandra redovno pruza zivopisne i kvalitetne reportaze. Svaka cast

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља