понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34

Нисам себе доживљавао као левичара

Аутор: Иван Аранђеловићуторак, 01.01.2013. у 21:00
Фото А. Васиљевић

Серијал „На путу за Монтевидео” увод је у други филм, девет епизода између два филма. Овај серијал бави се путовањем до Уругваја. Поласком на пут почео је сусрет јунака са новим светом који нису познавали – каже Драган Бјелогрлић пред вечерашњу премијеру нове ТВ епизоде пројекта „Монтевидео”.

Нови серијал слика транзицију од романтике и безбрижности првог дела, ка егзотици, авантуризму и искушењима – од животних, професионалних до емотивних, у другом. Ако је први филм прича о сну, „Монтевидео 2”, који Бјелогрлић најављује за пролеће, биће прича о сазревању.

Колико је јунацима сусрет са тим новим светом трасирао даљи пут?

То је био преломни тренутак у њиховим животима. Из Београда су кренули као момци, а вратили се као одрасли. Многи од њих у својим биографијама напомињу да им је то било путовање живота. У Уругвају су одиграли три утакмице, победили су Бразил и постали велике звезде, поразили Боливију и ушли у полуфинале. А онда су доживели пораз, по много чему нерегуларан. Тај меч ушао је у историју светских првенстава као једна од најнерегуларнијих утакмица.

И фудбал је престао да буде само игра?

То што су они направили јесте највећи успех у историји нашег фудбала, па ћемо се бавити њиховим судбинама, дилемама, унутрашњим и спољним сукобима. А фудбала ће бити више него у првом делу. У „Монтевидеу 2” одсликаћемо како је првим Светским првенством фудбал доказао да може да буде велика глобална ствар, али је престао да буде само игра. За разлику од првог дела, други ће носити мало више горчине, али остаће романтичан.

Сматрате ли да је „Монтевидео” највећи пројекат вашег досадашњег уметничког рада?

Наслућује се да ће тако бити. Ниједан пројекат до сада није обузео моје знање као овај. „Монтевидео” је замишљен врло амбициозно и био је нешто ново за нашу кинематографију. Први филм постигао је велики успех и високо поставио лествицу за други део. Што се тиче продукционих и креативних решења који ће красити „Монтевидео 2”, он ће бити још значајнији за нашу кинематографију, јер такав пројекат до сада није рађен. Морали смо да реконструишемо 1930. и три утакмице у Уругвају, од којих се једна одиграла пред 120.000 људи.

Зашто за „Монтевидеом” константно влада велико интересовање?

Емоције и осећања које тај филм буди код публике дуго нису постојали у нашем филму. То буди атипичну реакцију публике јер је видела нешто на шта није навикла у нашем филму, чак ни у она срећна времена, а камоли у учмалости наше кинематографије последњих година. Најбољи пример за то је када су неки људи, који се не баве филмом, попут Љубомира Симовића, Јована Ћирилова, Мирјане Бобић-Мојсиловић, Светислава Басаре... добили потребу да пишу о филму. То је доказ да смо урадили мало више од филма и да је он покренуо људе.

Како би Богдан Тирнанић писао о филму?

Александар Тирнанић је био Богдановстриц. Београд из филма је онај који је Богдан волео, о којем је писао. Сигуран сам да би био један од фанова филма. Често мислим на њега и сећам се шта је замерао домаћем филму.

У времену када се дешава радња вашег филма „мање је било више”. Да цитирам филм, „некада су богати са трибина гледали сиромашне на терену”, а данас сиротиња гледа најплаћеније играче. Цена напретка?

Тридесете године биле су златне године у свету и Србији. Много тога се тада стварало: музика, научна достигнућа, процват филма, фудбал, па и комунизам и фашизам. То је био један од врхова синусоиде 20. века, после су то биле шездесете и седамдесете године. Дуго себе нисам доживљавао као левичара, али тврдим да је у свим тим најбољим периодима постојала јака левица. У смислу великог осећања за правду, да свет мора да буде праведан. А сада живимо у неправедном свету.

Како да живимо боље?

Свет је у кризи. Као да више не постоје правила којих се, у глобалу, свет држи. Присутна је социјална неправда, мало људи је много богато а све више је оних који су на ивици сиромаштва. Кроз експанзију кризе морала у људским односима учестала јеи појава декаденције. Када разлике постану непремостиве, већина која нема хлеба да једе, узима мотике у руке и руши власти. Свет се креће у том правцу, потреси су неминовни. А револуција нема јер они који владају светом вешто спречавају појаву нове идеје. Револуција је могућа само уз идеју шта би ново требало да се постави.

Шта би требало да буде идеја Србије за будућност

Враћање вере у себи и повратак оптимизму. Тешко је живети у држави у којој већина не верује у њу. Са геслом „У Србији ништа не може да се уради” – биће погубно. САД је настала на идеји: у Америци је све могуће и то је земља где можете да остварите свој сан. Код нас, испада да је Србија земља где можете да сахраните свој сан. Са таквом идејом просперитет је немогућ. Моја опсесија, као уметника, јесте како да то променимо. Зато сам снимио „Монтевидео”. Мали народи, попут нас, могу да опстану само ако се окрену себи, у духовном и у привредном смислу. Треба више да производимо, и да покушамо да сарађујемо са окружењем. Иначе, у некој новој подели света, бићемо занимљиви само као јефтина радна снага.

... а шта идеја наше кинематографије?

Пут филмова који нас подсећају на то да живимо у безнађу није добар. Сваки ТВ Дневник то поручује краће, брже и конкретније него филмови.

Какви су филмови потребни нашој кинематографији?

Спас наше кинематографије је у усмерењу на филмове, теме и концепт који интересују нашу публику. Концепт фестивалских филмова, који се неговао протеклих година, јесте заблуда. Тај концепт је погубан. Задатак Филмског центра Србије (ФЦС) требало би да буде да ту стратегију промени. Нисам оптимиста да ће се то десити, јер је у ФЦС политика више присутна од филма. Заокрет могу да направе једино клинци који долазе. У њих верујем а не у оне који сада седе у ФЦС.

Хоће ли нови закон о кинематографији нешто променити?

Тај закон нам је биопотребан 2000. Донет је сада када то никога не занима па чак ни нас који се бавимо филмом. Важнија је стратегија. Јер мале кинематографије немају разлог да постоје ако немају публику. Српски филм има публику. Њу не смемо да изгубимо. Не кажем да је комерцијални филм суштина. Али склонији сам да то подржим, више него херметичне, неразумљиве филмове са сумњивим квалитетом. Данас је фестивалски филм постао нови жанр. ФЦС би требало да се бави популаризацијом домаћег филма, како га рекламирати, како да се обнове биоскопи и искористе нове технологије. Задатак филма је да врати веру и да пронађе оптимизам у сивилу, глади и обезглављености у којој се налази наша држава, на путу ка ЕУ на којем нас Европа шиба сваког дана. Свесни смо неправде света према нама, а опет то је једини свет у којем можемо да опстанемо. Како то превазићи? Где су наше грешке, којих има? Како у свему томе снимати филмове и серије који враћају самопоуздање? За то треба бити талентован.

Може ли„Споменик Мајклу Џексону” Дарка Лунгулова, који сте недавно снимили, да врати то самопоуздање јер говори о томе како иницијатива појединца може да покрене малу, учмалу средину?

То сам препознао и зато сам и играо у том филму. То је потпуно друга врста филма од „Монтевидеа”, али идејно је на трагу позитивне поруке. Ако се тај филм дешава у малом провинцијском граду у Србији, наша земља је мали провинцијски град у Европи. То морамо да схватимо. Наша шанса лежи и у Београду као регионалном центру. Зато треба да се негују дух и снага Београда и да он буде магнет за регион. 


Коментари23
f6977
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јужњак
Господо, ја се ипак надам да нећемо заборавити да је већина истог тог ''нашег'' опкружења и одговорна што смо данас постали ''мали'' народ. Надам се да ће држава Србија, у будуђе везе са ''опкружењем'' градити много селективније и обазривије него што је то било случај у прошлости.
Tomislav Hrvatski
Gospodin Bjelogrlić je izvanredan i glumac i režiser i k tome i izuzetno razuman i mudar čovjek . U ovom intervjuu je (iz)rekao više pametnih stvari nego kompletne "političke elite" koje "krčme" Balkanom! Kao primjer navodim dio intervjua.... "Mali narodi, poput nas, mogu da opstanu samo ako se okrenu sebi, u duhovnom i u privrednom smislu. Treba više da proizvodimo, i da pokušamo da sarađujemo sa okruženjem. Inače, u nekoj novoj podeli sveta, bićemo zanimljivi samo kao jeftina radna snaga." ....Evo, u ove tri rečenice čovjek je rekao stvarno ......SVE!!! Uvjet opstanka "pičvajz država" (kakve su sve države ex YU) u globaliziranom svijetu zaista leži samo u razvijanju što brojnijih "veza" , prije svega gospodarskih jer tu još uvijek ima "štofa" od kojeg bi svi mogli imati koristi. Preduvjet takvog nečega je prije svega promjena "klime" i smanjivanje tenzija te marginaliziranje sveprisutnog primitivizma koji još nije uspio "završiti" ni WWII , a kamoli da se okrene budućnosti.
mp@Srba
gospodine , sta bi bilo kad bi bilo; Promene treba da dodju od vrha za vasu listu zelja, a one NE dolaze;
Neobrijani i neukusno odeveni
Prosrpski hrvat / Hocete reci da obrijani i lijepo odjeveni ljudi nemaju sadržinu / Kada pogledam ljude iz javnog života Srbije... odgovor je DA. Najviše ih ima na malim ekranima od 19 h pa do par sati iza ponoći. Predstavljaju se kao ministri, privrednici, estradne zvezde... Pitaju ih o svemu i svačemu. I oni imaju odgovre na sve. Mnogo im lepo stoje odela od po par hiljada evra. Neverovatan ukus za ručne časovnike. Muškarci frizeru plaćaju 20-30 evra, žene, pedeset. I puni su sadržaja, posebno posle ručka.
Bjelogrlic i njegov drug general Divjak...
Hvala na otvorenom pokazivanju ko ste, to nam je bilo veoma vazno a sada nas ostavite na miru !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља