недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

Давање као најлепше примање

субота, 29.12.2012. у 21:56
Марија Алексић

Задужбинарски дух у Србији опстаје више од осам векова. У нашем народу мало је историјских периода које нису одликовали визионари који су свој углед или иметак завештали потомству. Реч је о драгоценом облику индивидуалне културне иницијативе да се људима, народу и земљи – актом слободне воље – остави неко добро које ће добру служити.

Почев од XII века, „царске” задужбине су у периодима страдања, као и у временима успона и благостања, окупљале народ око идеје чињења доброчинства, ширења писмености, развоја културе, толеранције и разумевања међу људима, трајно служећи народу „за општу ползу и потребу”, за „патриотске цели”, „да би коме биле за душу и помен”.

Тежња ка задужбинарству у Србији није се прекинула ни под турском влашћу, при чему се, како бележи сам Вук Караџић, испољавала у новим, готово симболичким формама. „Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили, ... начинити ћуприју на каквој води, или преко баре, калдрму по рђаву путу, гладног наранити, жедног напојити...”, пише Вук у „Српском рјечнику” 1818. године.

Нажалост, друштвене и политичке прилике после Другог светског рата довеле су до велике кризе и маргинализације задужбинарства. Задужбине су сматране неподобним, а великом броју је онемогућен рад и имовина одузета. Упркос овако тешким условима, неке задужбине веома успешно остварују основне циљеве и мисију због којих су основане: Коларчева, Вукова, Андрићева, Доситејева, Десанкина, Задужбина Андрејевић…

Некадашњи задужбинари, иако често полуписмени, са тек неколико разреда основне школе, имали су развијен осећај припадности свом народу и моралну потребу да врате друштву део иметка који су стекли. Међу данашњим богаташима, ретки су они код којих је ова тема доспела на дневни ред. Нису уродиле плодом ни молбе бившег, а ни садашњег председника Републике.

Неки се привредници жале да пореске олакшице нису довољно мотивишуће, а неки још нису обезбедили виле на Дедињу или јахте на приморју, па ће отаџбина морати још мало да се стрпи. Добитница новоустановљене награде за меценатство и донаторство у култури, госпођа Мадлена Цептер, ефектно је поентирала: „Ко жели нешто да направи – нађе начина, а ко не жели – нађе изговор!” Ваља подсетити и на прошлогодишње обећање представника „Делта холдинга” да ће од 2013. године за друштвено корисне пројекте издвајати 10 одсто профита. У години у којој је планирани буџет за културу сведен на 0,62 одсто, овакве донације су више него добродошле! Само се надамо да непредвиђена дешавања неће утицати на ову одлуку.

Савремена Србија и њена будућност суочени су са важним државним задатком: изградити друштвену савест и законе као трајне гаранте филантропије у задужбинарству како ниједан облик власти ни промена владајућих гарнитура не би угрозили право располагања задужбинском имовином и афирмацију духа доброчинства.

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, овако завршава роман „На Дрини ћуприја”, који је својеврсна задужбина о задужбини: „Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

Марија Алексић, Доцент др, Факултет за пословне студије, Мегатренд универзитет

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Некад смо имали задужбинаре, а сада задужинаре.

• Коларац, Капетан Миша и Сима Игуманов су, срећом, живели у периоду између два господара Вучића.

• Данашњи богаташи су бездушни. А неки су још гори.

• Коларац и Капетан Мишино здање сведоче да су овде некад живели и родољубиви богаташи.

• Јосип Броз није ни сањао да ће његову задужбину, Бели двор, сада користити монархисти и ненародни елементи.

• Јесте да краду, али своју имовину остављају свом народу: својој жени и деци, својим љубавницама...

• У складу са својим карактером, неки тајкуни би могли народу да саграде јавне клозете.

• Неки богаташи би оставили задужбине, али се плаше да се не офирају.

Драгутин Минић


Коментари0
5ba40
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Српски задужбинари некад и сад
Српски задужбинари некад и сад
Српски задужбинари некад и сад
Српски задужбинари некад и сад
Српски задужбинари некад и сад

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља