уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Тесла је тврдио да је бог струја

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 03.01.2013. у 22:00
(Из личне фото архиве)

Издавачка кућа „Архипелаг” из Београда управо је објавила нови роман Ласла Блашковића (1966), под насловом: „Посмртна маска” (пикарски роман). Блашковић је аутор збирки песама: „Гледаш”, „Златно доба”, „Црвене бригаде”, „Ритам-машина”, „Животи бацача коцке”, „Јутарња даљина”, „Жене писаца”, романа: „Свадбени марш”, „Мртва природа са сатом”, „Мадонин накит”, „Адамова јабучица”, „Турнир грбаваца”, збирки поетске прозе: „Имењак” и „Прича о малаксалости”, књиге есеја: „Крај цитата”. Његов роман „Мадонин накит” проглашен је једним од десет најбољих српских романа написаних после пада Берлинског зида и саставни је део едиције „Сто словенских романа”. Дела су му превођена на енглески, немачки, мађарски, пољски, румунски, словачки, украјински, македонски, бугарски, словеначки...

На корицама књиге, налази се једна ваша дигитална фотографија. Многе сцене у роману личе на – фотографије. Да ли су ти „заустављени тренуци времена” – ваша посмртна маска?

Када би добио сугестивно новинарско питање, један би гласовити писац из мог града редовно одговарао са: не. То би разговор, и причу, учинило занимљивијим, деловало будничарски. Ја ћу, међутим, урадити супротно и одговорити вам са: да. Слику са корица начинио сам прошле године, у Њујорку, за време урагана „Ирена”, с хотелског прозора на Менхетну, на којем су, сигурности ради, биле излепљене широке лепљиве траке, какве сам и ја укрштао на нашим прозорима, сећате се, током бомбардовања. Фотографију сам знаковито насловио: „Соба с погледом”. Можда је оно што се видело одатле опет једна посмртна маска, зар не?

У роману је десет прича о дагеротипији, најстаријем поступку фотографисања, старом, готово, два века. Откуда тај стари поступак у новој прози?

Богами, све већи број фотографских уметника окреће се дагеротипији. Зашто? То је специфична техника: свака фотографија је оригинал, уникат. Нема копија, понављање је немогуће. Дагерове фотке су јодиране сребрне плоче осветљене у мрачној комори. Морате их окретати у рукама, све док се, под одређеним светлосним углом, не појави, или не наслути обрис слике. Наравно, ако се то примени на књижевне, песничке слике, ствар постаје као жива. Никако не застарела, не може бити превазиђена.

Главни јунак романа, упркос великом броју ликова, чини се, јесте фотоапарат?

За мото романа узео сам цитат из старог немачког часописа, где се жеља да се ухвате несталне слике – једначи са хуљењем на Бога. Једино је уметнику, у божанском надахнућу (вели се тамо), понекад, допуштено да понови, својим рукама, божански поступак. А то није дато, наводно, ниједном апарату, ниједној бездушној пакленој машиници. Овом ставу слободно се можемо ругати. Или га, пак, славити. Ја сам, у мојој причи, покушао, истовремено, и једно и друго.

У поднаслову стоји да је реч о пикарском роману. Шта је у њему пустоловина, авантура: живот после тешке операције срца?

Пре неколико година, услед неке махните аритмије, стало ми је срце. Имао сам среће, кола хитне помоћи била су паркирана у суседној улици и – вратио сам се. Спасла ме је струја. (Бог је струја, тврдио је Тесла.) Можете ли замислити луђу авантуру? Онда сам, као какав савремени мајстерзингер, кренуо полако, уз Дунав и даље, преко океана, покушавајући да докучим шта ми се то догодило. Успут сам певао људима које сам сретао о њима самима, о себи.

Луис Борхес је сматрао да постоје само четири велике теме за писца. Да ли се слажете?

Ту постоје различите теорије. Тренутно ми се допада она која каже да се све приче на свету могу свести на једну: Неко је негде дошао. То је дајџест свих наших патњи. Смак свих светова.

Дописујете „Декамерон”: ваше приче су чедније, али свирепије. Да ли је то због компјутера и астралних жена?

На мојим путовањима често су ме сустизале природне непогоде: земљотрес у Вашингтону, помињани ураган у Њујорку, поплава у Немачкој. Извукао сам се, ипак. Покисао ми је само реп. Али, најчешће сам, не дозвољавајући да ми се угаси „вирџинија”, од горчине (што рече Брехт), био у друштву уметника. Да бисмо зезнули кризу, наравно, причали смо приче и забављали једни друге. После сам, за кратко, наследио један лаптоп, на којем су многи радили, и нашао у њему затурене фајлове с причама мојих колега. Гле, компјутерски Декамерон, помислио сам. Чак нам ни куга не мањка.

У роману сте искористили и ону монструозну причу из Беча. Куда иде овај свет када очеви затварају ћерке у подруме и годинама их силују?

Не знам, бог зна. Али, мене је, поред свега, у тој суровој, стварносној причи, копкало како то да се нико, од укућана и суседа, годинама није запитао шта тај човек сваке ноћи ради у свом подземљу. Какво је то кокошје слепило било, какав страх? Прича се да је својој жени објашњавао да усавршава некакав тајни проналазак, који ће их, најзад, све спасти. Помислио сам да би то могао бити фотографски апарат, заснован на заборављеним изумима Луја Дагера, којим би се могао, на сребрној плочи, овековечити овај несрећни свет, дакле, стићи до бесмртности.

Када најгори човек буде владао земљом, кажете цинично, биће постигнуто савршенство. Нисте баш оптимиста?

Како се узме. Зар нису силни утопистички пројекти о светлој и срећној будућности брзо доживљавали свој крах. Још нису престали да се трзају и копрцају, а већ је на обзорју ницала њихова свепрождирућа пародија. Онда је логично да се човек упита да није „савршенство” на другој страни. Уосталом (што рече један), онај који размишља не може, а да не буде сетан.

Ваша књига је роман, али и путопис, и дневник (без датума). Где је ви, жанровски, сврставате?

У ситније трагедије. То ми је већ постао обичај.

Пијете чилеанско вино, јер Чиле није признао Косово и Метохију. Значи, из патриотских разлога?

Апсолутно. Нема узвишенијег, нити бесмисленијег разлога да се човек напије.

Па, уосталом, ви сте бачки, а не бечки дечак?

Тако је. Мада, бачки дечак, са саме ивице. Јер, чим пређете Дунав, ви сте у Срему. Тамо сам провео рано детињство, ишао у гимназију. Тамо почињу виногради и шума. А то је већ друга прича. Оно: бачки-бечки, ту је више због игре речи. 


Коментари2
46cb5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jovan nikolic
A ako me pitate gospodine Blaskovicu da li mi se dopada vas intervju, i da li cu da potegnem svoje veze kako bi sto pre vas roman bio uhicen i deportovan u pravedne ruke, ja cu vam otvoreno reci, -da.
Sunce Suncu
Ne, Tesla je rekao, definisao i tvrdio daje Bog Svetlost. Tacno je da elektricna energija daje svetlost, ali to nije jedina svetlost. On je kroz struju omogucio reprodukovanje svetlosti. Jednosmerna struja svetli, ali ne po princima Sunca, kako je on i pronasao svoju naizmenicnu struju. Zamisliste, kad bi svugde zavladao mrak, na Zemlji i u vasioni. Svi bi shvatili da je jedini Bog svetlost, odnosno, Sunce.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља