петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:06

Благо у манастирским ризницама

Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 06.01.2013. у 22:00

Овчар Бања – У манастирском конаку бејаше топло, уочи ручка, и игуман је заповедио да се за намерника принесу вода и шећер и пристави кафа.

Прозборисмо коју и сетисмо се међусобних разговора за новине од пре тридесет и више лета а сад је њему, архимандриту Георгију (Милисаву) Добросављевићу (79), памћење запело око имена неког путописца који је давно пролазио клисуром.

– Отишао сам у тандарију – каже, тобоже се секирајући због заборавности.

За старешину Благовештења постављен је 1964. године и не постоји лето у којем нешто није приновио или макар поправио од манастирског иметка.

И ове зиме мајстори су пословали у две подрумске одаје, на западној страни конака под црквом, о мразовитом дану. А у новијем конаку где Георгије столује, изнад игуманове клупице крај шпорета бди фотографија почившег патријарха српског Павла Стојчевића.

У благовештењском редоследу ствари, та слика личи на икону а речени на свеца. Павле је замонашен 1948. управо у Благовештењу, у свој постриг свраћао је бар једаред годишње, и овде нема духовника ни цивила да се није дивио калуђеру из Славоније и пастиру свих православних Срба, због његове душевности и скромности.

Игуман благовештењски води ме, по договору, у библиотеку манастира, на врху конака. Благовештење, то мало ко зна, има две цркве: камена богомоља посвећена Благовестима (25. марта/7. априла) из 1601. године, векује на свом кабларском вису, док је шездесетих прошлог столећа, у конаку, у једној одаји опремљена и освећена црквица посвећена Светом пророку Јеремији (1/14. мај, „Проклет је ко се узда у човека”). У њој се служи само кад се у каменој студен издржати не може.

Управо изнад те мале богомоље у коначишту јесте књижница, манастирска ризница боље рећи. Неке од благовештењских књига у застакљеној витрини, национално су благо. Георгије их вади, свака има дрвене корице пресвучене кожом, и листа: Апостол из 16. века (195 листова), Отечник (309 л.) и Беседе Јефрема Сирина (314 л.) исте старости, Четворојеванђеље (209 л.), које је Тројан Гундулић штампао у Београду 1552. године, Четворојеванђеље (198 л.) штампара Мардарија урађено 1562. у Мркшиној цркви и Требник који је у Венецији 1570. године штампао Јероним Загуровић.

То је само делић књижног и другог блага у десет средњовековних манастира Овчарско-кабларске клисуре. У Никољу се чува Каранско јеванђеље (316 л.), које је писао поп Вук 1608/09, а у Сретењу две књиге из 16. столећа: Јеванђеље (248 л.) у рукопису и Молебник (177 л.). То је остало, а бог свети зна шта су одавде тек однели људи и векови.

Никољско јеванђеље, рецимо, нестало је 1914. године из Београда, у евакуацији Народне библиотеке. То је рукопис на пергаменту из 15. века, преписан са глагољског, а књигу је из Никоља 1854. године узео професор Београдског лицеја, Алекса Вукомановић, иначе зет Вука Караџића. Драгоцена књига појавила се 1966. године у Даблину (Ирска), у библиотеци „Сер Честер Бити”, ту је и данас.

јеванђеље из 1372. које је било поново повезано у овом манастиру 1799. године, данас се чува у Бечу. Постоје записи о продаји бројних рукописа, између осталих и 12 минеја који су из Благовештења однети 1800. године.

Цркву овог храма, међутим, и данас красе бројне иконе које је, темпером на дасци, 1635. године радио вероватно Сликар Митрофан. А у углу стоје два трона из 17. века: налоњ на који свештенослужитељ полаже јеванђеље из којег чита, и игумански престо од две врсте дрвета, украшен мушарабијама.

У Ваведењу, на десној обали Западне Мораве, чува се Београдско Четворојеванђеље из 1552. године, а из Вазнесења на Овчару потиче Четворојеванђеље преписано 1570. године управо у том манастиру, које се данас чува у Народној библиотеци у Београду. Вук Караџић наводи да је 1820. године под звонаром манастира Јовање била писарница где су преписиване црквене књиге.

У Никољу под Кабларом, на левој обали реке, које се први пут помиње 1476. године, сачувани су метални печат из 1613., метални калуп за украшавање кожног повеза на књигама, сребрно кандило и петохлебница такође од сребра, намењена за литургијске погаче на великом бденију.
За невољу, неке манастирске ризнице тајанствено су пражњене, ко зна кад и како.

У манастирима Преображење, Сретење и Света Тројица данас нема ниједног рукописа нити штампане србуље које је Вук Караџић пописао 1820. године. У поседу Преображења тада су били Октоих из 1579, Месечник из 1576. и Дела апостолска преписана у Благовештењу 1646.

Из Сретења су однети Трипјеснец из 1616. године, 12 рукописних минеја писаних 1595. у Никољу, прво издање штампане библије код Руса (Острог 1581), као и Триод објављен 1649. у Трговишту у Румунији; из Свете Тројице нестали су јеванђеље Благовестије писано 1571, минеј за март 1566, минеј за јул 1563. и минеј за јун 1569. (сви писани у Јовању) и Беседе Василија Великог и Јована Златоустог.

Тим заметеним књижним благом задовољена је нечија похлепа, па се вазда ваља сећати опомене мудрог патријарха Павла, коју је често изговарао чувши да Срби призивају вишњег у савезнике: „Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.”

Записи о патријарху Павлу

У Благовештењу су се, неке године, затекле новине са сликом Павла, као патријарха српског, и текстом под насловом – „Светац који хода”.

– Патријарх је то видео и рекао кратко: „Ко је светац, одлучује једино Бог” – приповеда игуман Георгије.

И ти мали али умни записи о патријарху Павлу и његовим доласцима у Благовештење, постали су савремена историја која додатно краси Српску Свету Гору у клисури. У свим тим догађајима учествовао је и игуман Георгије, па је за „Политикин” Божићни додатак препричао два таква догађаја.

– Деведесетих у Овчар Бањи спремали смо се на славу код Филарета, у Земун. Предлажем да идемо мојим колима. „Не, аутобусом ћемо”, одлучи патријарх. До Београда главу није подигао са књиге, а онда смо са станице кренули пешице, ка Патријаршији на конак, па ћемо сутра на славу. „Георгије, за вечеру имамо кришку сира и комад хлеба”, вели ми. У себи рачунам да то нема ништа нама двојици и замолим га пред једном самоуслугом да ме сачека док купим сардине.

Станем у ред да платим касирки, испред мене још шест купаца а напољу патријарх шетка испред излога. Један господин из реда одмах ме позва: „Оче, дођите на касу, не можемо дозволити да вас патријарх чека”. Захвалим пажљивим људима, платим преко реда и изађем напоље, а ту ме дочека његова светост, пошто је све видео: „Шта је, Георгије, сад ћеш и ти постати велики у Београду поред мене.”

Друга успомена је из Благовештења, такође с краја прошлог века...

– Био је радни дан, нема народа, и на службу у цркву дошли смо само патријарх и ја. Он у олтару каже: „Главе своје Господу приклоните”, а ја стојим за певницом и требало би да приклоним главу и певам „Велико је, тебје, Господи”. Али, нешто сам се замислио и нисам приклонио главу.

Патријарх је из олтара то приметио и после службе вели ми: „А ти, ниси приклонио главу?” Бранио сам се: „Знате, ваша светости, ја сам приклонио главу, али у мислима.” Он сачека трен па рече: „Е, сад Георгије, идемо на доручак и ја ћу да преврнем тањир па ти једи у мислима.” Знао сам да та казна неће бити извршена.


Коментари4
1ab90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ana savin
Iguman Georgije se decenijama stara o manastiru i blagu u njemu.Tužno je što se to ne može reći i za druge,npr. za Studenicu. U ovaj manastir su konzervatori doneli ikone iz riznice Pećke patrijaršije i smestili ih u zapadnu kulu u kojoj stanuju slepi miševi... Posle stanovitog vremena kad su videli kako izgledaju, preneli su ih u vlažan prostor magacin suvenira. Kada su se dooobro navlažile smeštene su u osunčanu i promajnu sobu u knaku.Kad je počelo bombardovanje zazidane su u podrumu konaka , kada su konačno stigle pred slikare bile su u očajnom stanju, potklobučene i vlažne do mere da se nisu mogle transportovati do pravih radionica.Da bruka ne bi pukla godinama posebna ekipa skrivena od sveta popravlja štetu ali rezultati sutajna..Umesto da dragocene fragmente plastike izloži u pripremljenom lapidarijumu Rep.zavod dozvolio je maonasima da u tom prostoru prodaju kič suvenire i pored prave prodavnice a fragmenti se vuku po porti...Eto ima i toga
Rechke
Odličan tekst gospodina Otaševića, izdašan podacima, razumljiv, pristupačan i sa osobenim duhom, kao i uvek. Naše kulturno blago je još uvek u velikoj meri nepoznato dobrom delu naroda, malobrojni su upućeni u to šta sve kriju riznice i kulturne ustanove širom Srbije. Mada, s obzirom koliko cenimo to što imamo, možda je i bolje da ostane skriveno i poznato šačici odabranih
Stojko S.
Cak je put naveo, tacno na kom spratu, iza kojih vrata i sve drugo sto je bilo "malo poznato". Dal' je bilo potrebno ici u te detalje ili samo opisati sta se u riznici nalazi?
aleksandar Radovic
Gvozdene, sve si lepo naveo od vrednih stvari koje su tamo sklonjene. Pitam se, i brinem se, da li se to dobro i cuva??? Ja bih ovakve stvari samo povremeno pokazivao u kakvom muzeju, naravno uz obezbedjenje, a onda nazad, na kakvo tajno mesto! Jeste li vi zaboravili gde mi zivimo?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља