понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34

Последњи београдски казанџија

Аутор: Бојан Билбијауторак, 08.01.2013. у 12:30
Занат учио од деде: Виктор Коларов (Фото Зоран Кршљанин)

За Виктора Коларова, казанџију из Београда, кажу да је најскупљи у граду. И то јесте истина. Зато што је и једини, последњи преостали „казанџијски Мохиканац” у престоници, док их у целој Србији има још десетак. Припадник пете генерације наследника овог заната, из старе казанџијске породице из македонског Крушева, његов до сада највећи рад је споменик „Пет вешала” у Алеји стрељаних родољуба. Овај занат који је већ одавно прерастао у уметност, учио је од свог деде, чувеног београдског казанџије Михајла Цинцар-Костића.

Виктор је 2004. отворио сопствену радњу у Булевару ослобођења.

– Занат сам пекао код деде, у његовој радњи у Булевару краља Александра. Породичну традицију стару већ сто година наследио сам од прадеде, деде, оца и ујака. Ја сам пета генерација казанџија у фамилији, а моји рођаци у Македонији и данас се баве овим занатом. По свему судећи, мене неће имати ко да наследи, јер посла нема довољно ни за мене, а камоли да примам ученике – смирено говори Виктор (34), док у мале чаше точи мекедонску мастику.

Његов деда Михајло Цинцар-Костић, који је преминуо у новембру, био је непревазиђени мајстор заната. Дружио се са уметницима, и сам је био уметник.

– Иза деде је остало много великих дела, али се често дешавало да ради за другога, да други потписују његов рад. Урадио је цео хол у бакру, за један хотел у Багдаду. У време кад је деда радио, од овог заната могло је лепо да се живи. Правило се много казана, а радило нас је и по троје-четворо. Имао је деда и доста ученика, многи су хтели код њега да пеку занат. Био је добар мајстор, али и добар трговац. Радио је помало све до смрти, слушале су га и руке и очи – објашњава Виктор, окружен десетинама специјалних чекића, од којих су неки стари и више од сто година.

Виктор је одрастао у породици где су сви били мајстори. И он је од малих ногу куцкао, чукао, тако је све почело.

– Да ми деда тако нешто да „излупам”, а после сам дође и каже: „Ја сам то продао”, и донесе ми паре. Мало, по мало, ушао сам у казанџијски свет. Овај посао је као и свака друга уметност, најбоље се ради кад имаш инспирацију – прича наш саговорник.

Ручно рађени предмети у казанџијској радњи (Фото Зоран Кршљанин)

Он додаје да израз „казанџија” није адекватан.

– Чим се каже казанџија, одмах се помисли на казане. То би било као кад бисте ковача звали потковичар. А ми смо, у ствари, оно што Енглези зову „ковачи бакра”. То много боље објашњава шта ми радимо. Ево, на пример, овај рад Исуса Христа, посребрени бакар. То нема никакве везе са казанима – објашњава Коларов.

Прави, наравно, и казане за ракију. За добар казан потребно је две-три недеље рада. Али, има све мање наруџбина. Казани су скупи, а куповна ракија све јефтинија. Казане пазаре још само муштерије које имају викендице у околини Београда. Остали купци заинтересовани су евентуално за шерпе, џезве, а ређе и за судопере и каде. Долазе и за разне поправке, посебно да им Виктор прекалајише посуђе и онда буде као ново.

– Традиционално су казанџије увек правиле казане за печење ракије, за топљење масти (ораније), џезве, котлиће, бакраче, посуде за воду, ђугуме, ибрике, бокале, вазе, тепсије, лонце, шерпе и друго посуђе. Правим и иконе коване у бакру. У новије време, покушавам све више да се оријентишем ка другим производима, тражим купце за бакарне судопере, каде и слично. Покушавам да изађем на инострано тржиште, тамо су ови производи и даље тражени – прича Виктор.

Људи улазе у његову радњу, распитују се, али купаца је све мање, размишљао је чак и да затвори радњу.

– Јефтина индустрија нас је уништила. Погледајте само ову шерпу, за те паре може да се купи неколико индустријских. Али, кад отпадне ручка на фабричкој шерпи, онда долазе код мене да им поправим. Правио сам раније неке шерпе, сто одсто ручни рад, а после сам видео на интернету да сличне коштају и више од 500 долара. Па наши људи кажу: то је скупо. Наравно, али је вечно! Или ове судопере, њих једино могу да правим по наруџбини из иностранства.

Ове године Виктор Коларов добио је и сертификат традиционалног старог заната од Министарства финансија и привреде.

– Нисам очекивао да су људи из министарства тако коректни, па ми је жао што се нисам раније сертификовао. Сада добијам неке олакшице, али проблем је то што драстично опада тражња за овим производима, нисмо више конкурентни за широку употребу. Занати су у Србији већ изумрли, само је питање времена када ће потпуно нестати – каже последњи београдски казанџија.


Коментари2
7ee0a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

@S vremena na vreme
Nije. Kujundzija je zlatar, juvelir.
С времена на време
Да ли је прикладнији назив занатлије овог заната кујунџија?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља