уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23

Жене о којима се ћути

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 11.01.2013. у 12:30

Књига „…Када сазремо као култура…Стваралаштво српских списатељица на почетку 20. века”, Магдалене Кох, професорке српске књижевности на Универзитету „Адам Мицкјевич” у Познању (Пољска), пет година после пољског издања појавила се и на српском језику, у издању „Службеног гласника”, и у преводу Јелене Јовић. Уредник издања је професор Гојко Тешић. Већ корице књиге указују на једну истакнуту Српкињу Милену Павловић Барили, а о значају српских књижевница о којима пише, Магдалена Кох каже за наш лист: „Тек данас можемо да видимо да су неке ауторке у време модернизма формирале чврсте основе модела женског ауторства у Србији: интелектуални (Исидора Секулић), феминистички (Јелена Димитријевић), модел популарне литературе (Милица Јанковић) и модел интимног песништва (Даница Марковић). Можемо да проценимо улогу тих ауторки у стварању парадигми женског писма у српској књижевности. Моја књига пружа предлог интерпретације и концептуализације стваралаштва српских модернисткиња помоћу методолошке тријаде: канон, жанр и род.”

На почетку вашег вишегодишњег истраживања о српским списатељицама модернизма била је Исидора Секулић. На које вас је све начине она инспирисала?

Од почетка ме је фасцинирала њена посебна позиција жене-интелектуалке у српској култури, њен полиглотизам, њена ерудиција, њен оригинални начин мишљења, вишедимензионални приступ проблемима и прецизност, грациозност њеног стила. Импозантна је била та Српкиња која је од почетка двадесетог века имала храбрости да пише о најкомпликованијим проблемима са интелектуалним шармом, љупкошћу, убедљиво и без комплекса у односу на Европу. Премда, прву своју књигу „Путовање кроз време и простор. Проза Исидоре Секулић”, коју сам завршила 1997. а објавила на пољском 2000, посветила сам управо тој ауторки, нисам ипак деведесетих имала храбрости, а вероватно ни довољно знања и методолошких „алата” да бих тада читала њена дела у родном кључу. То сам тек могла постићи у другој књизи на којој сам радила од почетка новог века, када сам прочитала доста теоријских текстова из феминистичке критике и родних студија. Али већ у првој књизи полако сам скренула пажњу на неке аспекте рецепције женау књижевности. Исидора ме је инспирисала и у овој другој књизи – од ње је преузет наслов „Када сазремо као култура”.

Како сте доживели чињеницу да сте као пољска слависткиња надокнадили пропуштено у српској књижевности?

Текстови женског ауторства учинили су ми се занимљивима, приметила сам нека иновативна формална решења, на пример, приповедање у првом лицу једнине у мушком роду, неке нове феминистичке теме. Читајући те текстове закључила сам да је проза Јелене Димитријевић, Милице Јанковић, Исидоре Секулић или поезија Данице Марковић доста слободно циркулисала у доба српског модернизма, да су оне на својеврстан начин креирале књижевну сцену српског модернизма барем на маргини. Тако је било и са алманахом „Српкиња” из 1913. о коме се мало говори, а који је био посебна појава српске модерне. О том алманаху званичне историје књижевности, попут Деретићеве и Палавестрине, ћуте. Није ми било јасно зашто, с моје пољске перспективе. Нисам могла да схватим зашто су касније текстови многих ауторки несталииз педагошког канона, дакле чак ни студентима србистике у Србији нису познати. А мислим да то није праведно. Зато сам у својим истраживањима започела приватни дијалог са савременим историчарима српске књижевности, покушавајући да схватим њихове мотивације за прећуткивање једног постојећег дела српског модернизма.

Заправо сте дали један нови поглед са стране?

Уопште, поглед са стране често омогућава да се ствари виде другачије, понекад јасније и формулишу једноставније. Мислим да као страна слависткиња, аутсајдерка српске културе,а ипак професионално врло везана за њу, имам други, екстрамурални поглед. Најзанимљивији су ми с временом постали пропусти система. Осим Исидориних констатација, велико значење је за мене имала књига енглеске слависткиње Силије Хоксворт „Гласови у сенци” из 2000. године. Сад мислим да се књижевни канон српског модернизма стварно мора допунити опусом списатељица о којима сам писала. Неке ауторке треба поново контекстуализовати и увести углавни ток, јер то по мом мишљењу и заслужују. Пре свега и зато што су незаобилазни део српске културе и њихове текстове треба поновно вратити систему српске књижевности.

На какав сте одзив наишли у српској културној и академској средини, будући да сте у истраживање укључили родне студије и феминистичку критику?

Није ни чудно да сам најбољи одзив наравно добила од истраживача,а пре свега истраживачица које се озбиљно баве родним студијама у Србији – на Универзитету у Београду,од професорке Биљане Дојчиновић, префесорке Светлане Слапшак или др Дубравке Ђурић. Али сарађивала сам успешно и са новосадском академском средином – била сам чланица пројекта „Жанрови у српској књижевности – порекло и поетика облика”. Радила сам и на пројекту посвећеном свестраном опусу Милене Павловић Барили, у тај пројекат ме је увела Зорица Стабловић-Булајић и Аделе Мацола. Прошле године учествовала сам у пројекту посвећеном новом читању текстова Драге Гавриловић, који је водила Светлана Томић. Долазим у Београд на септембарске скупове слависта у Вукове дане, Међународног славистичког центра. Иако постоји дистанца и подозрење у односу на феминистичку критику, дигитална хуманистика све се више развија, као и на пројекат „Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915”, чија реализација траје од 2011. до 2014. године. Покренула га је Биљана Дојчиновић, која га води са великим ентузијазмом, а и са међународним успехом. Екипа пројекта „Књиженство” има највише разумевања за оно што радим, увела ме је у тај пројекат,штоје за мене велика интелектуална награда.


Коментари0
f7d0c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља