четвртак, 23.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:15

Таленти и обожаваоци

Аутор: Горан Марковићпетак, 11.01.2013. у 15:00

Једном приликом, у авиону из Париза, приметио сам неугледно обучену жену, изразито пегаву и прилично неуредне косе. Учинила ми се однекуд позната. Док је, онако ситна, дремала склупчана у седишту у коме је нормалан човек једва седео, размишљао сам ко би то могао бити. А онда ми је синуло – била је то Изабел Ипер! Моја омиљена глумица, апсолутно непрепознатљива у тој изгужваној и запуштеној варијанти.

Неколико дана касније видео сам је у Шаброловом филму „Rien ne va plus” у улози фаталне заводнице Бети. Била је апсолутно заносна и више него уверљива као лепотица. Размишљао сам како је могуће да се она особа из авиона претворила у ово што видим на платну. Једини одговор је био – таленат. Само неко толико обдарен могао је одиграти нешто што приватно уопште не поседује, овога пута се радило о лепоти. Схватио сам да се и лепота глуми, као и све остало.

Да није тако, најзгодније девојке биле би и најуспешније глумице, бар када су у питању улоге кобних лепотица, неодољивих љубавница и слично. Али, у пракси је то сасвим другачије. На екрану, лепушкасте девојке без глумачког дара делују не само бледо и испразно већ, једноставно, не изгледају лепо. И обратно, талентоване глумице са разноразним физичкима манама (да их сада не набрајамо) просто зраче лепотом. То је тако, не да се ту ништа учинити.

Ту ми пада на памет једна стара анегдота, везана за нашег чувеног глумачког барда Миливоја Живановића. Једнога дана му је дошао пријатељ с молбом да протежира његовог сина који је тих дана полагао пријемни испит на глуми. Миливоје му је, отприлике, рекао ово: „Види, ја познајем неколико чланова комисије и могао бих, уколико се ради о језичку на ваги, да мало погурам твога сина. И да он некако буде примљен на академију.

Када почне да студира, оних неколико његових колега који су пријемни прошли глатко неће радити много, изостајаће са часова и понашаће се прилично бахато. Твој син ће, међутим, упијати свако предавање и вредно радити на себи. Али када дође завршни испит, они први ће добити десетке а твој син шестицу или седмицу. Биће уверен како му је нанесена грдна неправда. Али то ће се понављати из године у годину, све до дипломског!

Онда ће на завршни испит његове глумачке класе, у лову на талентоване младе глумце, похрлити управници разних позоришта. Али, неправда ће се поновити! Они лењи и неуредни добиће ангажмане у најбољим позориштима а твога сина нико неће желети да запосли. Тада ћеш опет доћи код мене и замолити ме да разговарам с неким од тих управника, да приме твог сина. Како ја познајем већину њих, наћи ћу неког ко ће ми то учинити и твог сина ће примити у једно од позоришта.

Али, онда ће почети припреме нових комада и они први, немарни и неотесани добиће велике улоге а твоме приљежном сину неће запасти ни епизода. Тада ћеш ти по трећи пут доћи код мене и замолити ме да разговарам са тим и тим редитељем, да твоме несрећном сину додели неку улогу. Пошто сам добар са већином редитеља, ја ћу то и обавити. И твој син ће најзад добити своју прву улогу. Вредно ће радити, а онда ће доћи дан премијере, упалиће се рефлектори, он ће изаћи на сцену али – мене тамо неће бити!”

Шта је талент? Не знам. У сваком случају то је нешто што нам је „од Бога дато” и није мерљиво, још мање преносиво. Нагледао сам се деце талентованих уметника којасу безуспешно покушавалада наставе родитељским путем. И даровитих људи који су потицали из обичних, често апсолутно неуких породица. Први скапавају у очајничким покушајима да утврде шта је узрок зле коби која их прати читавог живота, док другима, бар са стране посматрано, иде од руке чега год се лате.

Ипак, највећа неправда може бити учињена у случају да комисија на неком уметничком факултету прими неталентованог кандидата. Тог тренутка га је унесрећила за цео живот. Он ће свој век протраћити у узалудном напору да одгонетне неодгонетљиво, да исправи велику неправду коју му је судбина приуштила поделивши му слабе карте. Много мањи је грех не примити даровитог. Он још увек има шансе да нешто учини са собом, његов талент ће наћи путда се оствари. Али они први...

За крај још једна анегдота која, на неки начин, побија ово претходно. Познати сликар, академик и дугогодишњи шеф катедре за керамику на ФПУ Иван Табаковић константно је одбијао да уђе у комисију за пријемни испит. Једном приликом, неки млађи колега није издржао и упитао га зашто он, као најстарији и најпознатији међу њима, одбија да узме учешће у раду комисије њиховог факултета. Стари професор је одговорио овако:

„1907, на бечкој Академији лепих уметности појавио се кандидат Адолф Хитлер. Није примљен. Не желим да преузмем одговорност!”

Горан Марковић,

редитељ


Коментари12
e892d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nije Vazno
Uz sve duzno postovanje gospodinu Zivanovicu, iako je ova anegdota zanimljiva i duhovita, nazalost nije istinita. Da se razumemo - ne sumnjam da je to rekao, vec hocu da kazem da nije u pravu. Da je talenat sve, onda ne bi bilo akademija i ne bi se glumci ucili pozorisnom zanatu. Talenat je predispozicija bez koje se ne moze - slazem se, ali oni manje talentovani mogu da postignu mnogo vise od onih vise talentovanih ukoliko rade na sebi. Rad je stvorio coveka, pa tako i glumca, elektricara, doktora, sportistu... Ja sam pre akademije mislio da znam sve i mislio sam da sam najbolji glumac, ali tek kada sam je zavrsio skapirao sam koliko sam naucio i koliko nisam znao. I koliko ne znam. Da ne citiram Sekspira, ali zaista me vredja kad vidim razbarusene klipane kako u dronjke cepaju neku "strast". A tome me je trebalo nauciti. Trebalo mi je usaditi osecaj za meru. I jesu. Danas uspesno radim u pozoristu. Da nisam isao na fakultet radio bih na trafici. Hvala mom profesoru. Nisam imao vezu.
Зоран
Мени се чини да приличан број глумаца је имао везу, да их не набрајам. Али тако је у Србији свуда, само изгледа на ФДУ није.
Зоран
"И обратно, талентоване глумице са разноразним физичкима манама (да их сада не набрајамо) просто зраче лепотом."____ Ех, то је често кобно у животу. Тражио си лепоту, а оно испала глума,
Vladimir Sovilj
Hvala za ove anegdote koje mozda pogadjaju srz naseg trenutnog drustvanog problema. Moje misljenje je da za odrzavanje kriterijuma bilo koje profesije treba surova hrabrost i zrtva, jer te voljene kriterijume ce, na kraju, odrzavati ili unaprediti ti mladi ljudi. Ozbiljna stvar. Te nasa glumacka skola mozda iskace u regionu ne od glumackog talenta drustva, vec od postojanja surovih pojedinaca koji jos uvek imaju hrabrosti u selekciji i spremni su na taj vid odgovornosti. Kamo srece da je ta surova hrabrost postojela i u drugim "majstorskim" skolama!
Бранислава Надареновић
Таленат је предиспозиција, господине Мишићу. Могао је отац Моцарта да подучава до миле воље али да дете није имало талента (посебне склоности и способности) никада од њега ништа не би било. У најбољем случају био би просечан. То важи и за остале.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља