Од нашег сталног дописника
Вашингтон – Тексас се неће отцепити од САД, иако је то својим потписима тражило више 95.000 људи. Нити ће то бити омогућено заговорницима сецесије у још шест чланица уније који су исти захтев поднели у последњих 15 месеци.
„Оснивачи наше нације су у Устав унели свети принцип о праву да се национална влада мења уз помоћ гласачких листића, али нису предвидели право да се иступи из уније”, гласио је званични одговор петиционашима из Тексаса, Јужне Каролине, Алабаме, Северне Каролине, Тенесија, Џорџије и Луизијане.
У свим овим случајевима пребачена је граница од 25.000 потписа који владу обавезују да реагује.
Петиције се подносе дигитално, интернет везом, на сајту Беле куће који је назван по прве две (у оригиналу три) речи америчког устава: „Ми, народ” („We, thePeople”).
Отворен је у септембру 2011, као експеримент „директне демократије”. Народ износи своје захтеве, а власт на њих реагује под условом да се поменути минимални број потписа достигне за месец дана, што је повод за критике оних који овај концепт подржавају.
Ако је смисао идеје да се на овај начин „неорганизовани организују”, онда је он обесмишљен овако кратким роком, који захтева да иза неке идеје ипак постоји јака организација способна да за подршку мотивише 25.000 људи.
Оно са чим покретачи сајта „Ми народ” – председник Барак Обама и његови сарадници – по свему судећи нису рачунали, то је да ће „народ” ову могућност искористити и да се добро забави.
Отуда, поред корисних предлога који имају изгледа да буду остварени, попут захтева да се дигитализује јавна архива федералне владе, стигло је и мноштво политички нереалних, али и подоста петиција које се могу сврстати у категорију смешних, мада њихови зачетници несумњиво рачунају на озбиљан публицитет.
Тако су готово сви медији, овдашњи и инострани, преко викенда објавили одговор владе на петицију да Пентагон, у циљу јачања националне одбране, до 2016. изгради „Звезду смрти” – „орбиталну борбену станицу ДС-1 – која се појављује у филмском серијалу „Рат звезда” као моћно оружје способно да уништава друге планете.
Петиција за „Звезду смрти” (која је велика као Месец) образложена је неопходношћу супротстављања могућим претњама из свемира, а подупрта уверењем да би њена изградња била подстицајна „за отварање много нових радних места”. Покренута је прошлог новембра, а потписало ју је 35.000 људи.„Влада дели вашу жељу да се стварају нова радна места и јача национална одбрана, али ’Звезда смрти’ није на хоризонту”, одговорио је Пол Шоукрос, шеф Одељења за науку и свемирска истраживања при Буџетској канцеларији Беле куће.
А као додатни, или можда главни, аргумент изнето је да би „Звезда смрти” коштала 850 „квадрилиона” (850.000 билиона) долара, што је отприлике више од 50.000 данашњег бруто националног производа САД.
На страну то што је првобитну „Звезду смрти” Лук Скајвокер уништио једним хицем из свог борбеног свемирског авиона. На крају крајева, „влада не подржава дизање у ваздух планета”, закључио је у свом одговору поменути функционер, интонираном подједнако (полу)озбиљно као и петиција.
Разни петиционаши су између осталих тражили да се протера водитељ Си-Ен-Ена, британски држављанин Пирс Морган, зато што је својим коментарима „омаловажавао Други амандман”, за шта је прикупљено чак 100.000 потписа.
„Други амандман гарантује слободу ношења оружја, али Први амандман је гарант слободе говора”, гласио је одговор владе на овај захтев.
Једна петиција је тражила да се Католичка црква прогласи организацијом која шири „говор мржње”, због њеног супротстављања правима хомосексуалаца. Поднета је на Божић, после говора папе Бенедикта који је у новогодишњој поруци истополне бракове окарактерисао као претњу човечанству. Петиција је међутим до пре неки дан добила само 2.500 потписа.
Да ли се, после искуства дужег од годину дана, овај експеримент укрштања демократије и интернета може окарактерисати као успео, или се, судећи по наведеним примерима, користи у ненамераване сврхе?„Демократија је бучна и контроверзна”, оценио је Џон Карлсон, директор канцеларије Беле куће за комуникације са јавношћу, подсећајући на чињеницу да је подношење петиција био значајан канал за општење јавности са Конгресом у време стасавања новопроглашених Сједињених Америчких Држава.
Насупрот њему истраживач јавне политике и технологије са Харварда Џеј Снајдер сматра да „грађанска корисност” сајта „Ми народ” тек треба да буде доказана.
Можда је, с обзиром на све ово, најадекватније реаговао новинар из Њујорка Џеф Џервис, подневши крајем године петицију у којој се од Беле куће тражи да „игнорише све безвезне петиције чији је циљ само да привуку пажњу медија”.
Као што је то, уосталом, и његова.
