Дрвенград, Мећавник – У Србију је јуче стигла Моника Белучи и узаврела је крв мушког дела наше популације! Звоне телефони од ране зоре, а питања позивара углавном се своде на: „Може ли се како тамо доћи, бар на кратко, само да је видим?”

Краљица сваког огледала, Моника Белучи (рођена 1964. у умбријском селу Ћита ди Кастело), некадашња студенткиња права, модел, девојка са календара, филмска и телевизијска глумица, постала је једна од најтраженијих филмских глумица данашњице. Понос и дика Италијана, пресрећних што је њихова земљакиња наследила статус славних претходница, Софије Лорен и Ђине Лолобриђиде, и понела епитет диве, специјална је гошћа 6. Кустендорфа, на који је стигла после срдачног дочека у Бањалуци и посете Андрићграду.

Звезда филмова Торнатореа, Ризија, браће Верховски, Спајка Лија, Мела Гибсона, Блијеа, Гилијама, супруга француског глумца Винсента Касела и мајка девојчица Дева и Леони, једна од најлепших жена света, провешће време у Дрвенграду и у разговорима са Емиром Кустурицом о могућностима њеног учешћа у његовом новом филму чије снимање треба да почне на пролеће у Требињу.

Када одговарате са „да” ако вам понуде неку улогу?

Тешко ми је да прецизирам моменат када кажем „да”. Понекад прави изазови уследе тек када већ пристанете. Филмове као што су били „Неповратно” или „Страдање Исусово”, прихватила сам због њиховог хуманог аспекта и пунокрвне људскости ликова. „Малена” је био филм о лепоти, али и о томе како лепота може да креира и зло у људима. Допада ми се и што редитељи о мени размишљају као о глумици којој није искључиво намењена лепота. Волим учешће у филмовима који ми помажу да откријем и мрачне стране своје личности.

Испред објектива Емира Кустурице: Моника Белучи са новинарком нашег листа Дубравком Лакић

Имате и мрачну страну?

Наравно да имам. Ја сам људско биће и морам да се носим са самом собом. Морам да се носим и са својим страховима. Уз то, ја сам жена, а женама је много теже. Ми имамо дупли посао, морамо да водимо рачуна о породици, деци, кући и сопственом послу. Међутим, можда ми та преоптерећеност помаже да истражим део своје личности. У томе ми помаже и мој посао – глума, због чега могу да се подвучем под сопствену кожу.

Постоји ли разлика између вашег имиџа и онога ко сте заправо?

И те како. Када сте лепи, то је као да имате маску. Људи о вама размишљају на одређени начин, не оптерећујући се тиме ко сте и какви сте изнутра. Увек вас прати тај дуалитет и предрасуде типа: „О, она је лепа, она је глупа”, а са тиме треба да се носите читав свој живот. Једна ствар је имиџ који негујете пред јавношћу и обожаваоцима, а свакодневни живот и обавезе су сасвим друга ствар. На црвеном тепиху јавност је видела Монику онакву какву жели, у црвеној хаљини, гламурозну, професионално нашминкану и накићену. Кога интересује да сам само десет минута пре изласка на црвени тепих разговарала са дадиљом свог детета, дајући јој упутства за наредну ноћ? Кога интересује што сам се ујутро пробудила са подочњацима и главобољом, скупљала играчке расуте по поду? Лепота изазива радозналост, али, као што је рекао Оскар Вајлд – носи са собом и усамљеност.

Сјајни сте као Иранка Мина у филму „Ринова сезона” Бахмана Гобадија и стварно ме је изнервирало што се у Сан Себастијану после премијере данима писало само о томе да сте носили „Диорову” хаљину а ни реч о вашој деликатној и храброј улози. Смета ли вам то?

Научила сам да не обраћам превише пажње на такву врсту тривијалности, што не значи да сам незаинтересована шта критичари кажу о мом раду. Радим свој посао и срећна сам што имам прилику да ступим у контакт са много различитих култура. Никада нисам мислила да ћу једног дана радити са иранским редитељем и говорити фарси у филму, али и то се десило! Захвална сам Гобадију што ми је дао шансу да играм Мину. Та жена која је била срећна, имала љубав, слободу, нормалан живот, изгубила је све током и после исламске револуције.

Како гледате на то што вас још сматрају секс симболом?

Неко време сам била „секс симбол”, али томе је дошао крај. Бити сматран секс симболом је нешто што је повезано са специфичним биолошким периодом у животу. То не може трајати вечно! Моје дете је ту да ме опомиње како време пролази.

Ваша интернационална каријера била је својевремено потврђена освајањем „Златног глобуса” за улогу у филму „Малена”. Шта је потребно да би европска глумица досегнула статус светске звезде?

Да будем искрена, заиста о себи не размишљам као о звезди, већ себе видим као глумицу. Заиста не мислим да ту постоје нека тешка и брза правила. Ова професија је непредвидива, можете да имате неколико одличних улога у веома успешним филмовима, али исто тако да после имате неколико неуспешних година.

Када сте почињали са глумом да ли сте могли да замислите себе уз толико значајних редитеља?

Ни случајно! Нисам могла ни да сањам да ћу срести тако високо котиране редитеље који потичу из толико различитих култура, имају различите стилове и снимају на толико различитим језицима. То је феноменално искуство и привилегија, не само за неког ко је глумица, већ и за свако људско биће.

Је ли тешко играти у емоционално интензивним филмовима као што су „Неповратно” Гаспара Ноеа, „Сећаш ме се” Мучиноа или „Не осврћи се” Де Ванове или „Ринова сезона” Бахмана Гобадија?

Генерално, сваки филм је пун емоција зато што је много страсти свуда наоколо и међу људима који га стварају. Сваки лик је пун страсти у свим филмовима које помињете.Пуни су и физичке интензивности. Филмови Ноеа и Мучиноа, сваки на свој начин, говоре о жени коју је уништио мушкарац који ју је волео. Уништио јој личност, угрозио живот. Још је Оскар Вајлд рекао да сваки мушкарац убија све оно што воли, да је то у природи човека. И та помисао била је значајна у идеји оба ова филма.Филм Марине де Ван, нуди сасвим другачију димензију жене.

Свака жена се бар понекад запита – шта ће после када све то прође. А ви?

Као прво, надам се да ћу имати веома дуг живот. Не могу да предвидим шта ће бити сутра, јер је и размишљање о овом данас већ велики посао. Не могу себе да пројектујем у ситуацију каква ће бити за десет година, осим што ће моја ћерка тада бити девојка, и што ће она имати будућност, а ја прошлост.

И нећете, попут јунакиње у филму „Не осврћи се” Марине Де Ван, и даље трагати за идентитетом?

Трагање за идентитетом траје заувек, јер се мењамо, одрастамо и имамо проблема да се носимо са самима собом. Процес запитаности над тиме ко сам заправо, да ли сам оно што су о мени креирали моји пријатељи и породица или сам неко и нешто друго, трајан је. У свему томе ваља се борити да се дефинише право „ја”.