понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 24.01.2013. у 15:00 Мишa Ђурковић

Председник Србије – куда даље

Институција председника републике у уставно-правном систему Србије предмет је контроверзи још од доношења првог вишестраначког Устава 1990. Опозиција се противила полупредседничком моделу тврдећи да то наводно иде против парламентарне праксе и да даје председнику превише могућности да се меша у рад владе. Уставописци Ратко Марковић и Слободан Вучетић показивали су да се ради о ублаженом француском моделу и тврдили су да је у турбулентним временима неопходно да држава има председника на челу са легитимитетом који доноси бирање директним гласањем грађана. Но долазак Милана Милутиновића на чело државе 1997. показао је да се ова функција без обзира на исти уставни оквир може вршити на различите начине, будући да заправо однос снага у политици у коначној суми дефинише стварну снагу председника.

Овај закључак је важио и у следећој деценији, укључујући ту и последњих шест година, период након Митровданског устава који се заиста суштински не разликује од претходног. Борис Тадић из првог мандата био је функционер веома ограничених моћи с обзиром на то да је већи део тог периода провео у кохабитацији са владом Војислава Коштунице. Исти председник је током другог мандата као председник Демократске странке преузео велики број надлежности, укључујући и спољну политику и обавештајни сектор и велики део овлашћења која су везана за председника владе.

Митровдански устав је иначе задржао овај контрадикторни положај председника јер се он, с једне стране, бира на директним изборима, што би требалода му да велики легитимитет и снагу (због чега су председнички избори код нас де факто најважнији, па од њих зависи чак и састављање владе), док су његова реална уставна овлашћења далеко мања.

Ситуација коју имамо свега осам месеци након последњих избора опет је, чини се, сасвим нови случај. Томислав Николић је након низа неуспешних покушаја коначно победио на председничким изборима и преузео функцију председника државе. Његова победа довела је (иако то није било нужно) и до промене у саставу владе, односно влада је остала иста осим што је СНС заменио ДС. Међутим, Николић је као први председник који је у том делу испоштовао Устав поднео оставку на место председника странке, чиме је њу препустио Александру Вучићу. Овај на изглед чисто протоколарни и симболички чин довео је, међутим, у врло кратком року до стварне прекомпозиције у односима моћи.

Председник Николић је од најјаче политичке личности у земљи тако за мање од пола године дошао у позицију која све више наликује Милану Милутиновићу. Он је најпре доживео велики политички пораз изношењем платформе за КиМ. Влада му је сасекла платформу и потпуно га скрајнула из процеса доношења резолуције. Само недељу дана после тога избио је нови сукоб с председником владе око предлога да се Косову понуди столица у УН. Тек дан касније председник Николић је прилично депресивно јавно протестовао због посете хрватског премијера Милановића, истакавши да би ред био да се најпре он сретне с хрватским председником.

Утисак је, дакле, да је председник Николић у великој политичкој дефанзиви у односу на човека коме је тек пола године раније поверио мандат, као и у односу на свог ,,политичког сина” који преузима странку коју је Николић основао, а који, чини се, ни у влади не води превише рачуна о ставовима свог политичког оца.

Последња посета председника Николића Црној Гори можда добро илуструје разлоге због којих му утицај опада. То је била веома чудна посета коју су поздравили једино најогорченији црногорски националисти. Николић је дошао у посету свом колеги на дан када је ДПС јавно објавио проблематичну кандидатуру Вујановића за трећи мандат. Састао се са последњим човеком који то заслужује, Ранком Кривокапићем, а није се састао са митрополитом Амфилохијем, првим човеком Српске православне цркве у Црној Гори, и то у време кад она трпи нови талас притисака власти. Николић је говорио о две цркве, на питање новинара о будућој политици према Србима у региону почео је да говори о политици према дијаспори…

Спадам у оне који не верују у спекулације да је Николић на овај начин враћао наводне дугове које СНС има према Ђукановићу. Пре верујем да председник Николић има лоше саветнике без искуства у администрацији, дипломатији и политици. Иначе не би наступао тако неопрезно, не би излазио у јавност са платформама које влада одбацује, бирао би датуме за одлазак у посете, не би збуњивао припаднике свог народа у околним земљама и размишљао би о томе ко су му савезници у унутрашњој политици.

Мање од годину дана након избора он мора добро да преиспита свој положај, а ако жели озбиљније и успешније да се укључи у домаћу политику морао би да нађе озбиљније сараднике и да смањи број неуспеха. Ипак је он председник Србије.

виши научни сарадник, Институт за европске студије

Коментари5
bed60
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Чачак
Из свега делимично произилази, да председник Репиблике има легитимитет, јер га бирају грађани непосредно (што је по Уставу) а да би тај легитимитет био учвршћен, Председник мора задржати лидерско место у матичној партији и, још приде, да откине понешто од овлашћења Премијера, Министра војног, Министра иностраних дела, итд (што не само да је неуставно, него се граничи са тихим државним ударом, ограниченог трајања. До краја мандата). И где смо онда? НИГДЕ! Овакве расправе о овлашћењима Председника, могу да се воде унедоглед, а ништа неће решити. Тачно је да је потребно, у турбулентним временима, имати јаког Председника, али сви смо видели до чега то довело деведесетих година. А времена и више нису толико турбулентна. Време провизоријума је прошло и потребно је коначно поставити ствари на своје место: Уставна и Парламентарна монархија са протоколарним овлашћењима Краља (или Краљице), законодавна власт дводоме Народне скупштине (Сенат и Сабор), јака Влада са јаким председником Владе.
Marija Lučić
Ja, na primer, imam sasvim drugačije mišljenje od Vas.Vama ništa ne znači što je to prvi primer poštovanja Ustava od strane predsednika. A ja mislim da je to ključno, u pravnoj državi. Pravnik sam, i smatram da se predsednik upravo ponaša onako kak treba po Ustavu. Sve njegove "greške" samo su uobičajene aktivnosti predsednika. Jer, on ne vlada. Vama se više svideo "model" Tadića? Zar svi to nisu osudili?Smešno je da se predsednik u sve meša, naročito tamo gde nisu njegove nadležnosti.Mi, gospodine, nemamo predsednički sistem.Zar ne mislite da je prvo što jedan predsednik treba da radi poštovanje Ustava i zakona?
Aleksandar Mihailovic
Verujem da je sve dobronamerno receno,jer,sve je istina i ocigledno,funkcija Predsednika drzave je u senci,u drugom planu,a ne bi trebalo tako da bude. Mislim da je najprihvatljivije da ima malo vise uticaja na stanje u vladi i njene rezultate,jer,on je odredio mandatara.Praksa pokazuje da se sve tu zavrsava i da samo zavisi od njihove dobre volje kako ce saradjivati.Drugo,kada je vec nadlezan za predstavljanje zemlje u inostranstvu nekako je spojivo i sa funkcijom koju ima MIP,s tim da bi ministar bio glavni operativac.Po pitanju odbrane i mesta na celu NSO i kao Vrhovni Komandant, takodje ima ingerencije i u miru i mora da brine nad tim stubom temeljcem/nosacem svake drzave. Predsednik mora imati veliki autoritet i znacaj jedne od najbitnijih institucija drzave,i nikako nesme biti neko ko nema kicmu i svoje JA,neko ko je tu samo cisto protokolarno,posebno sto on potpisuje zakone.Mnogo je razloga za promene,i u Ustavu i izbornom zakonu.
povremeni citalac
Moze i jedan gosp. Misa Durkovic da prica, kombinuje, pretpostavlja, kada cela sigracka placka, izmedju one trojice, zajedno sa foliranjem disonantnih tonova na relaciji predsednik - premijer, nesto blaze izmedju Vucka i Ivice, sve svodi na tek predstojece napore. Na kakve ste sad pomislili napore? ... U krivu ste gospodo, komentatori i citaoci! Njima ce da bude najvaznije u zivotu kako provuci pricu, o staroj i neutesnoj ljubavi, za romansama i pesmama devojackog hora, sa reke Dona, pracenu uz nezaboravne zvuke ruskih balalajki. Mislim da nisam mnogo fulao, pogledajte samo zadnja zbivanja, Ivica gleda u Tacija ko da je pred njim Monika Beluci, dok si kazo piksla, on naredjuje muriji - Spomenik sa bagerima uz prisutsvo stampe, da se zna koje gazda u kuci. Jos te noci sledi odgovor Albaneza sa Kosova, Dok se vidi i zadnji sprski grob, sve poravnati sa zemljom. Dopisni clan SANU iz Bajcetine mozga kao da se obuce za predstojeci sastanak sa Jahjagom. Na kraju opet prica, Juzni tok ...
Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски
Не спорећи Аутора "Погледа" око Председника Србије (у низу) ,прокоментарисао бих "српски" (разумљиво за све),да у Србији и све може и ништа не може (моћан председник-Милошевић,Тадић у 2.мандату или слаб-Милутиновић или Тадић у 1.мандату,за Тому ће се видети. Све је ово "Балкан",а политика балканска крчма. Има нешто и едукативног и исповедног у данашњој опозицији.Они су ,до скоро,били позиција са "јаким преседником" или предс.системом,па су због тога изгубили (лагодну) позицију власти. Данашња позиција би требало од претходних да ово схвати добронамерно.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља