недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:32

Родитељ за играње, пријатељ за шапутање

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 01.02.2013. у 12:30
Лидија Николић

Две нове књиге Лидије Николић појавиле су се једна за другом у издању „Чекића” из Београда: документарна биографска повест „Осећања. О. Сећања.”, о Маргити Стефановић Маги, која је проглашена за књигу године на основу анкете „Политике”, и збирка прича за децу „Бувље хваталице” за коју је добила књижевну награду „Политикин Забавник” за најбоље дело намењено младима у 2012. години. Лидија Николић (1960), професор и књижевник, пише прозу за децу и одрасле. Аутор је и књига прича за најмлађе „Нећу више да лажем” и „Анино животињско царство” за коју је добила награду дечјег жирија „Доситеј”, и романа „Душе дивље и самотне” и „Бити ничији” за одрасле. Приредила је књиге „О...” и „У рату са собом” Зорана Новаковића и „Није лако бити дете” Драгомира Ђорђевића. Превела је са словеначког књигу о терапији деце са аутизмом. Појављује се и као аутор и извођач сценских приказа дела, радио-драма и емисија, као и ТВ серија за децу. Заступљена је у читанкама и антологијама прича за најмлађе. Дугогодишњи је сарадник „Политике за децу”.

Пси и мачке, свих величина, ћуди, боја, раса, имена и порекла, па мали лав, мајмуни, фоке,хрчци, лабудови и јарићи, дефилују вашом награђеном књигом, уздете које се одушевљава сваким новим сусретом са њима. Због чега је важно да човекодмалена има однос према природи,према животињама?

Лековитост утицаја света природе и животиња на нас истицале су још древне филозофије, а потврдила је и савремена медицина. Нажалост, код нас ти „лекови” најчешће ходају бесциљно улицама у потрази за домом... Ретки имају прилику да упуте правој особи поглед који топи лед... Тада ми стичемо привилегију да научимо понешто о срећи и љубави. Кундера је давно запазио да је поимање среће код човека и пса различито: код људи „праволинијско”, код паса „кружно”. Они се увек радују истим стварима и не теже промени. Човек се свега брзо засити, стреми новом, тражи разноликост и зато је вечито незадовољан.

Како бисте упоредили своје детињство и одрастање свог детета, као и данашње деце уопште?

Разлике су велике, али оне вредности које су од суштинске важности за децу остају увек исте. Одрасли, као прави „власници детињства”, морају да се потруде да сачувају те „драгоцености”: дрво за пењање, ливаду за трчање, језеро за пливање, птицу за цвркутање, таван за истраживање... Лопту као најдражу играчку, причу пред спавање као најбољу забаву, успаванку као најлепшу песму... Све то олакшава детињство које је одувек било тешко, а сада је још теже... Зато родитељ треба да служи за играње, учитељ за дивљење, а пријатељ за шапутање тајне на уво...

Шта је пресудноутицало на формирање лика мале Ане у књизи „Бувље хваталице”: ваше дете, свакодневне ситуације родитељства, или дете које негде још постоји у вама?

Један од главних јунака књиге јесте моја ћерка Ана која се појављује и као приповедач у оним причама које изазивају највеће симпатије, и малих и великих читалаца, због језичких „грешака” добро познатих сваком родитељу. Анин говор и њено животињско царство обезбедили су ми и грађу и наслов за ову књигу. Ту нема никаквих узлета маште, све је сушта истина: Ана има „најдобрије бувље хваталице” на свету, које нажалост немају „клозетску ношу”, деду који је „без штапа непроходан”, бабу која је једна „оџак-баба”, и мајку која је „Ђаво, то јест Сотона”... Па ко се онда не би „уплашио од страха”?!

Искреност је ваш литерарни мото, међутим, како са данашњом децом, која рано и брзо стичу мноштво информација, „креирати” блискост која ће да предухитри виртуелни, паралелни, живот око нас?

Искреност мора бити наш животни мото и основни став у приступу деци од које најчешће то исто очекујемо, а ретко кад узвраћамо истом мером. Мени је ћерка давно рекла: „Ја тебе никад не лажем, било би страшно ако ти мене лажеш!” Нажалост, ми често нисмо отворени у разговору са децом. Кријемо своја осећања, слабости и пороке, прећуткујемо сопствене несташлуке из детињства и грехе из младости, са уверењем да ћемо ауторитет постићи строгошћу, критиком и лажним представама о свом савршенству. Ја се са децом брзо зближим након признања да сам други разред гимназије завршила са закљученом двојком из српског језика и књижевности!

Колико је на ваш списатељски позив, и уопште на животни пут, утицао ваш отац, наш познати писац Данило Николић?

Никад ми није помагао у књижевном послу, осим саветом, подстицајем и подршком, сматрајући да свако мора сам да се избори за своје место у свету уметности. Али ми је зато, кад сам била мала, читао Чехова, кад сам пошла у гимназију рецитовао Миљковића, а ја сам му се као студент књижевности одужила тако што сам му објашњавала шта је „мимезис мимезиса”! Међутим, да би неко успешно завршио светску књижевност и одмах потом почео да пише и објављује, потребно је и да му неко принесе ручак на послужавнику, чисту постељину и опеглану хаљину. За то су обично задужене мајке, што се подразумева и очекује, па им зато ретко ко одаје признање, изражава захвалност и истичу заслуге.

Да ли књижевне теме црпите из свог животног искуства и какве људе и догађаје желите да овековечите?

Живот сам пише романе и приче, а писац их само записује. На тај начин он постаје борац против заборава. У неким својим књигама овековечила сам „људе који не постоје“, губитнике и аутсајдере – жене, децу, хомосексуалце... У онима које сам приредила, након смрти уметника, била сам „чувар великих душа”. То важи и за књигу „Осећања. О. Сећања.” у којој су, поред Маргите Стефановић, овековечени редитељ Славољуб Стефановић Раваси, балетан Александар Израиловски, глумац Драган Максимовић, музичар Милан Младеновић, сликар Душан Герзић... Галерију ликова у овој књизи увеличавају и „дивови у својој професији“ као што су Милош Радовић, Светозар Цветковић, Рада Ђуричин, Пеца Поповић, Срђан Вејвода, Бранко Милићевић... Ту су и они који су, попут Силвије Плат, Вирџиније Вулф и Анице Савић-Ребац, добровољним одласком са овога света окончали своју битку са болом.

Ваша биографска књига о Маргити Стефановић имала је огроман успех код нас и у региону и за годину дана доживела два издања. На који начин је Маргита, као пријатељица из детињства, утицала на вас?

Ја сам на њу покушавала да утичем тако што сам увек бучно наметала своју вољу. Она је на мене утицала тихо, ненаметљиво и неприметно. Учила ме је да трчим, пишем и цртам. Да свирам „Imagine” Џона Ленона и певам певам песму „Дај нам сунца” из „Косе”. На крају детињства, открила ми је, уз помоћ Голдинга, зло са којим се човек рађа, а на крају живота, послала пророка Халила Џубрана да ми каже да „најбољи део себе сачувам за пријатеља”... Уверавала ме је да „речи имају моћ”, мада су често непотребне. Говорила увек да смо „два света”, али и да је тајна јединства загрљај у коме двоје постају једно.


Коментари1
2e209
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

NVO u punom sjaju
Dzabe smo krecili, drze se ko bog ovi iz proslog rezima. Nagrade se dodeljuju, mediji ih slave. Samo vas posmatramo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља