понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Нико ми од пријатеља није окренуо леђа

Аутор: Славко Трошељсубота, 02.02.2013. у 21:57
Фото Н. Неговановић

Име Владимира Цветковића опет се, после одређених неспоразума с влашћу, изговара са највећим уважавањем. Учинио је то недавно и Небојша Човић, потпредседник Управног одбора Фудбалског клуба Црвена звезда, при објашњавању садашње ситуације рекавши: „Рад Владимира Цветковића, као генералног секретара и директора фудбалске Звезде, вечити је пример за углед.”

Пре тих, радних успеха, Владимир Цветковић је, као члан Црвене звезде, био један од најбољих кошаркаша Југославије, па и Европе. Стизао је до титула на свим такмичењима широм света.

Рођен је 24. маја 1941. у Лозници. Дипломирани је економиста. Из брака са Радом Ђурић, кошаркашицом, има ћерку Зорану, доктора клиничке психологије, која живи у Чикагу, и сина Растка, који живи у Београду, а од ћерке унука Мишка (9). 

Кад сте пошли у свет?

Првог јуна 1959. кад је по мене, у Лозницу, дошао велики кошаркаш Црвене звезде Саша Гец. И никад нисам напустио Црвене звезду! Одиграо сам за њу 13 првенстава и још сам најбољи стрелац у историји клуба.

А у међувремену?

Дипломирао сам економију и запослио се. Био сам 10 година у туризму, у „Кварнер-експресу” и „Инексу” као један од директора, а затим сам пет година био генерални директор Спортског центра Ташмајдан. Од 1983, на позив Миладина Шакића, председника Фудбалског клуба Црвена звезда, дошао сам за генералног секретара. И ту сам остао до јесени 2001.

Где сте све играли за државни тим?

Био сам учесник олимпијских игара у Токију 1964. и Мексику 1968, кад смо освојили сребрну медаљу. На светским првенствима у Рију 1963. и Монтевидеу 1967. били смо вицешампиони, а на незваничном мундијалу у Сантијаго де Чилеу 1966. стигли смо до злата. Играо сам на балканским првенствима и медитеранским играма. Имам и те медаље. А кад је о фудбал реч, за осамнаест и по година мог рада у Звезди, освојили смо – 18 трофеја.

Чега се посебно сећате?

Моје учешће на свим овим такмичењима посебно је обележено догађајем из Мексика. Три секунде пре краја меча против Руса, у борби за сребрну медаљу, при резултату 62:61 за њих, досуђена су ми два слободна бацања. Док сам се припремао за прво бацање пришао ми је Петар Сканси и казао: „Цвеки, ако убациш ’обе лопте’ носићу те до Сплита”. И убацио сам их!

Како то објашњавате?

Одлучујућа је била младост и наше другарство. Кад би сад то требало да учиним онесвестио бих се пре првог шута. Сви смо били велики другови. Сканси ме храбрио, јер живели смо један за другог. И то је било пресудно. Та два бацања у Мексику, шутирали смо, у ствари, сви. Ја сам био – само извођач радова.

Кад сте упознали Џајића?

Били смо заједно на Олимпијским играма у Токију 1964. Од тад се знамо, али се нисмо дружили до мог доласка у фудбалски клуб. Од тада, од 1983, Џајић и ја, за тих осамнаест и по година, нисмо имали ниједан неспоразум. Он је одлучиво о струци, а ја о свему другом. Међутим, касније смо, уочи мог одласка из Звезде, у јесен 2001, имали приватни неспоразум који нема везе с фудбалом. И од тада – не говоримо.

Какав би сад требало да буде председник Звезде?

По мени, он би морао да буде господин председник – волонтер. Не би смео да буде плаћен. Сви велики клубови у Европи имају председнике волонтере. Само би такав председник Звезде био ал пари са Францом Бекенбауером у Бајерну и свим другим председницима великих клубова. Јер, председник волонтер све што ради, ради у интересу клуба. Само у том случају нема сукоба интереса.

Како сте доживели хапшење и затвор због наводних проневера у Звезди?

Догодило се то 5. фебруара 2008. Било ми је тешко. Али, врло брзо сам схватио да је то нека чудна игра. И онда сам одлучио да се не нервирам. И нисам добио ни шећер, ни, хвала богу, инфаркт. Све сам то сврстао у судбину. И тако сам, за тих пет месеци затвора, сачувао себе.

О чему сте размишљали?

Као и сваки затвореник – о слободи. У соби сам био са једним човеком. Стражари су били веома уљудни. Волели су ме, као све спортисте. Био сам у Београду, у ЦЗ, у Бачванској улици. Ова скраћеница Централног затвора подсећала ме на име мог клуба. Ето, ни ту нисам могао без Црвене звезде.

Шта су вас питали сапатници?

Желели су да им причам о спортским пикантеријама. Волеле су ме и куварице. Припремале су ми, по мојој жељи, качамак за вечеру, а главно јело ми је, по одобрењу управе затвора, доносио мој пријатељ Пера Павловић, власник ресторана у Радмиловцу. Ипак, у Це-зеу нисам могао да побегнем од чињенице да је испод ситуације у којој сам се налазио само – гробље.

Да ли сте и ту стекли пријатеље?

Јесам. То је професор с којим сам делио ћелију. Он је доктор наука на Пољопривредном факултету. Уз мене су остали и сви стари пријатељи. Нико ми није окренуо леђа.

Шта вам је сад најважније?

Опште здравље: моје, моје породице, мојих пријатеља... Важно ми је и да што више буде сунца. И врло ми је важно да у овој пролазности живота не губим узалуд дане. Увек тражим и налазим разлог за радост и имам је. Јер, толико ми је живот пружио да ништа не бих мењао.

Да ли жалите за нечим?

Не. Никад. Јер, добио сам од живота и оно што нисам заслужио. А знам људе који су улагали више, а мање добили. Имао сам велику каријеру. И спорту и у послу. Породица ми је изванредна. Имам лепу љубав, али нећу да се женим. Нисам више за то.

-----------------------------------------------------------

Аболиција као орден

Како сте се осећали кад вас је председник државе аболирао?

Поставио сам ову ослобађајућу одлуку уз све ордење које сам добио, а одликован сам Орденом заслуга за народ са Црвеном звездом, Орденом рада са златним венцима, Октобарском наградом града Београд, Златним грбом града Београда и Мајском наградом Србије. Наравно,  посебно сам захвалио председнику Николићу на овоме што је учинио за мене.


Коментари4
caa10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branka Vuksanovic
"Što je čovjek a mora bit čovjek". Sadržina ovog teksta me podsjetila na Njegoševe istine.
ideja
Mogao bi glumiti Branka Ćopića.
sportski tip
Miskovic i Beko imaju veliki problem jer nisu sportisti koji su za Srbiju donosili medalje - inace bi i njih strefila abolicija...
katarina kostic
Zelim da posaljem puno pozdrava gdinu Cveletu,rad sa njim me je svojevremeno ucinio boljom verzijom same sebe.Izuzetan covek,rekla bih Gospodin,kakvih je sada u ovom gradu zaista premalo ostalo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља