понедељак, 25.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Сад сви пишу

Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 03.02.2013. у 15:00

Књижевна општина Вршац, у библиотеци „Несаница”, објавила је нову збирку песама Љубивоја Ршумовића „Крушна мрва”, а издавачка кућа „Лагуна” књигу колумни „Планирање прошлости”.

Љубивоје Ршумовић (1939) прве песме објавио је као гимназијалац, 1957. Потом, око 80 књига, највише за децу, међу којима су најпознатије: „Ма шта ми рече”, „Још нам само але фале”, „Причанка”, „Певанка”, „Домовина се брани лепотом”, „Буквар дечјих права”... Писао је позоришне драме. Аутор је три уџбеника за основну школу.

Српска књижевна задруга, у „Колу”, у препознатљивим плавим корицама, објавила је његову књигу „Кућа са окућницом”, које је, по својој форми, потпуна новина у српској књижевности. Ова књига наставак је „Сјаја на прагу”, који је, такође, објавила СКЗ, године 1982.

Радио је у Радио-телевизији Београд, затим као уредник у издавачком предузећу „Књижевне новине”, био је директор позоришта „Бошко Буха”, сада је председник Културно-просветне заједнице Србије.

За мото књиге „Крушна мрва” узели сте стихове Бранка Миљковића, из „Ариљског анђела”: „Све је нестварно/ док траје и дише”. Да ли је живот, заправо, највеће чудо на шару земаљском?

Учинило ми се да је Бранко хтео да каже да је стварна само Смрт и да је он то својим животом убедљиво доказао. Као да се натпевавао са Шекспировим: „Ми смо грађа од које се праве снови,/ и наш мали живот нам је сном заокружен”. Можемо рећи да је Живот, то божанско стање свих живих бића, заправо досањани сан, поклон који смо добили и ми, људи, као што су га добиле и животиње и биљке. Ко нас је даровао Животом и чиме смо тај чудовишни дар заслужили, то су питања на која научници и песници траже одговор.

Користите, старински, везани стих. Има ли поезије без риме, без ритма, без музике?

Има поезије без риме, али без ритма и музике – нема! Вучете ме за језик, па морам да кажем да данас има и назовипоезије без ичега. Или да се изразим кафански лесковачки „сас ничим”. Празнословље царује. Скрибоманија. Некад су пензионери играли домине и шах, а домаћице хеклале и везле гоблене, а сад сви пишу. Па кад уштеде од пензије петсто евра – штампају књигу у триста примерака и одмах конкуришу за чланство у Удружењу књижевника. Старински, везани стих имао је отменост коју обезбеђује занат и лепоту језика коју поклања надахнуће. То су, наравно, и данас одлике праве поезије, и римоване и неримоване. С друге стране, банално римовање, траљав ритам и музика, пусте песничке слике, сиромашан језик, одмах одају те стихоклепце који не поседују вештину стиховања и смисао за праву меру, а пишу без искреног надахнућа.

Неке од песама посветили сте Десанки Максимовић, Либеру Марконију, Браниславу Петровићу, Стевану Раичковићу... Да ли је то само ваша песничка лектира или нешто много важније?

Постоје људи којима ја много дугујем, и покушавам скромно да им се одужим тако што им посветим понеку песму. Душку Радовићу сам посветио једну књигу, заједно с Душком Петричићем. То је књига „Ко је ово”, коју смо Петричић и ја приредили за Радовићев шездесети рођендан. Њему ћу ја поклонити и један сонетни венац и један опширнији запис о пореклу његове поетике. Тај „признати геније непризнате књижевности”, како га луцидно назива Матија Бећковић, оставио нам је толико мудрости у свему што је радио да бисмо могли да направимо један јединствен „Душанов законик” о томе како треба поштено мислити, како писати за децу, како се понашати, чега се плашити и клонити, чему се дивити и шта волети.

Ваша поезија за одрасле остала је у сенци песама за децу. Да ли вам је жао због тога?

Жао ми је што је танани лиричар Славко Вукосављевић остао у сенци „Кадињаче”, што је фантаста Мика Антић остао у сенци „Плавог чуперка”, што је многоструки Перо Зубац остао у сенци „Мостарских киша”... Жао ми је што се нико више не сећа Небојше Николића, чија је драма „Мсје Жозеф” добила, шездесетих година прошлог века, „При Италија” као најбоље радиофонско остварење у Европи. Чак га се ни Радио Београд више не сећа! Жао ми је што се више не сећамо да је Александар Жак Поповић, на позив и уз сарадњу Душка Радовића, написао концепцију и прву епизоду серије „На слово на слово”. Зашто би мени, после толико жалосних случајева, било жао што ме народ зна углавном као песника за децу? Поготово после Душкове прецизне пресуде да „за децу треба писати као за одрасле, само много боље”.

Једну песму посветили сте Милици Ракић, девојчици која је страдала у НАТО бомбардовању, 1999. године. Може ли се то заборавити?

Никад, наравно. Али, то бомбардовање ме неодољиво подсећа на енглеског краља Едварда VI, који је био несносан као дете, као принц, и непрестано заслуживао батине. Али, као будући краљ, а био је крунисан у деветој години, није могао да добија батине, па је Едвардове батине добијао његов најбољи друг Барнеби Фицпатрик. Године 1999. српски народ је добио Милошевићеве батине! Не треба ни то заборавити. А занавек трогодишња Милица Ракић из Батајнице је принета на жртвеник једне болесне националистичке идеје и једне бахате каубојске осионости! Митолошка судбина Милице Ракић заслужује епове, али ја нисам Хомер, па сам јој посветио само тих скромних двадесет стихова.

Како оцењујете шестомесечни учинак нове владе и председника државе?

Надам се да знају шта раде! А о учинку ћемо кад ураде. Као да смо сви заборавили да су Срби черечили своје краљеве и бацали их с балкона, да су покушавали да их удаве у септичким јамама, да су упуцавали своје председнике, под паролом „Шта смо ми гори од Амера”. Руку на срце, разумем и оне који причају да су естетска и етичка мерила у Србији урушена до дна бездана. Али, који то говоре само врше директан пренос тренутне ситуације у Страдији и њеном главном граду Крадији, а немају храбрости да понуде неко решење које би прерасло у коначно разрешење мука и проблема у тим Домановићевим (измишљеним) местима.

Све што је генерацијама грађено, уништено је за само неколико година и купљено за динар, долар, марку, евро... Може ли Србија, као феникс, да васкрсне из пепела?

Када сам пре неколико година, приликом Доситејевих дана, предлагао да отпочнемо једну широку интелектуалну акцију под називом „Востани, Сербие”, неки опрезни чланови Доситејеве задужбине су ми пришапнули да се не играм и не позивам народ на устанак, ухапсиће ме! Востанак је сасечен у корену, Доситеј омаловажен, ја спасен. Још је Аристотел, чини ми се, рекао да је најбољи онај народ који се бави земљом. Могу ли Срби да одлуче да буду најбољи народ? Могли би, ако би им остало имало земље за бављење. Може ли Сербиа да воскресне? Може, ако њен народ донесе одлуку да се бави земљом, да производи храну, да не размишља о трицама и кучинама које се зову „фијат пунто” или тако некако. Може, ако Железару Смедерево исече на старо гвожђе и прода Јапанцима, а паре уложи у још један виноград. Може, ако затвори све фабрике загађивачице... Али, о чему ја то бунцам? Шта сте ми дали да прогутам с тим отрованим питањем?

И даље су нам спорт и култура – најбоље што имамо, а за културу је ове године из буџета издвојено 0,62 одсто. Како то променити?

Кад бисмо могли некако да обезбедимо да нам се не мешају у посао, па да им признамо: што је мање пара, то је боље. Плаћена култура се брзо претвори у некултуру. Право стваралаштво, оно жестоко, оно које решава судбинске проблеме живота и смрти, настаје из оскудице и муке. Да је Достојевски имао, свакодневно, пуне џепове пара, ђавола бисмо данас имали и „Браћу Карамазове” и „Злочин и казну”. Писање је приватна ствар, као што је тенис – Новакова приватна ствар. Држава која буџет арчи по разним буџацима, да је паметна бар колико стране каишарске банке, могла би помоћи талентоване спортисте и ствараоце тако што ће платити да се њихова дела пласирају у свет. То би јој се вратило убрзо већим угледом и бољим „имиџом”. Али, наша Србија је ватрогасно друштво, а не озбиљна држава.

Ивица Тачић и Хашим Дачи

Отворени су преговори око Косова и Метохије, на највишем политичком нивоу. Шта очекујете?
Очекујем да се Ивица Тачић и Хашим Дачи најзад договоре да отерају Американце и остале стране трупе с Косова и Метохије, да обнове онај споменик Рамизу и Бори, и да одиграју једну шоту и један бећарац на Газиместану у славу новог братства и јединства. Мало ли је очекивања с моје стране?

Радни Радован

У „храму великана” је и Радован Поповић, новинар „Политике”, који, као и ви „рђи одолева”?
Радован је један од моје литерарне браће. Знамо се из Ужица, кад сам као гимназијалац објављивао прве песме и карикатуре у локалним „Вестима”.

Тада је и Рашко почињао своју, најпре литерарну, а после и новинарску авантуру. Радни Радован је урадио књижевно-историјског посла за тројицу. Ма какви! За петорицу!

Они о којима је писао, које нам је онако занимљиво представљао у својим књигама, не могу више да му захвале, али ми који уживамо у тим књигама можемо и морамо. А „одолевање рђи” нам је заједничка значка на менталитету! Он са Таре, ја са Златибора!


Коментари10
17fb3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dosadno, brate, dosadno
Fraza "kad nekog nema требало би га измислити" izrecena je na Zapadu pre dva veka, medju ljudima koji ne izmisljaju mnogo kad necega nema. Zato je i bila efektna. Ali Srbi nisu Zapadnjaci, njima je lako da izmisljaju sto ne postoji i sto ne moze da bude, a sta je lakse nego da nemislosrdno ponavljaju jednu bajatu frazu koja vise demonstrira nedostatak ukusa i obrazovanja, a nikako znanja i pameti. Svako moze da nauci nekoliko fraza i da ih vrti po internetu i da misli da nesto vredno kaze. Moja baba je to radila sa narodnim poslovicama.
Nevena Mladenovic
Odlican intervju. Zasluzne obe strane. Novinar je Rsuma pravim pitanjima inspirisao na odgovore koje ljudi vole da citaju.Postovanje i pozdrav za oboje!
Para Vrtigdeburgijanece
Apsolutno se slazem sa penzionerom. Neka svako pise ko hoce i moze. Sta ima lepse - narocito u penziji.
пензионер
Не видим шта је лоше што домаћице, кућне помоћнице и понека зубна техничарка пишу и објављују. Шта је добро, отићиће горе а шта лоше остаће доле. У неком идеалном друштву сви би требало да се баве неком уметношћу као хобијем, неки да сликају, други да свирају, трећи да пишу. То би нас оплеменило. Иначе и ја сам на тој листи пензионера који је уштедео 300 евра и објавио роман на 100 страна. Истина нисам конкурисао за друштво књижевника. Довољно ми је што сам члан друштава оних професија за које сам учио.
Rade Milosavljevic
Alal vera Rsume, milina jedna i melem za dusu je citati Vas i slusati, a bogami i uvek ponesto nauciti. Eh puste Srece kada bi ljudi kao Vi ziveli bar 1000 godina, onda bi i Srbija bila stvarno Srbija. Da ste nam jos dugo zivi i zdravi a vi gospodo iz Politike objavljujte malo cesce ovako pametne tekstove za dobro sviju nas!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља