недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 03.02.2013. у 15:17 Милан Мишић

Како је лажирана кубанска криза

Дани кризе: Американци прате један од Кенедијевих говора

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Историја је мит око кога се сви слажу”, каже једна дефиниција и у складу с тим ових дана – Американци имају прилику да се суоче са једним од најпостојанијих митова сопствене историје.

Књига професора историје Шелдона М. Стерна „Кубанска криза у америчком памћењу” и чланак који је тим поводом објавио месечник „Атлантик”, нису додуше подстакли велике дебате, али су убедљивије него досад ударили на мит о узроцима досад највећег судара две нуклеарне суперсиле који је на ивицу „обострано загарантованог уништења” довео не само САД и СССР, него и цео свет.

Званична верзија о тој тринаестодневној кризи (16–28. октобара 1962) коју неће променити ни поменути текстови, гласи – да су по наредби тадашњег совјетског вође Никите Хрушчова на Куби тајно инсталиране нуклеарне ракете које су, пореметивши стратешку равнотежу, драматично угрозиле националну безбедност САД и да је само захваљујући чврстом ставу и одлучности младог председника Џона Кенедија спречен нуклеарни Армагедон, а ракете потом, на основу међудржавног споразума, уклоњене.

То се описује као „херојска” победа Америке против „међународног комунизма” и та нарација у небеса уздиже младог председника, који ће потом, због своје преране смрти у атентату, постати готово легендаран.

Али колико је преовлађујућа верзија, која је највише подупрта управо мемоарима Кенедијевих сарадника, издржала пробу времена? „Кубанска ракетна криза остаје чудна енигма, један од најдраматичнијих и добро документованих догађаја модерне историје – који је у највећој мери погрешно тумачен.”

Ово већ у предговору своје књиге констатује Шелдон М. Стерн – књизи којој уверљивост даје чињеница да је пуне 22 године, од 1977. до 1999, био историчар Кенедијеве председничке библиотеке у Бостону и у тој улози имао непосредан приступ историјским изворима о овом догађају.

Стерн је тако био први историчар који је преслушао све снимке Кенедијевих састанака са „Извршним комитетом”, кризним тимом у коме је био и председников брат Роберт Кенеди. Те траке, каже Стерн, дају за право његовим лево оријентисаним колегама који су од самог почетка Кенедија оптуживали да његова улога у кризи ни приближно није била тако херојска као што је представљена, већ чиста политичка и пропагандна манипулација. „Спиновање” како би се то рекло данас.

По Стерну, кључне чињенице нису спорне, али другу слику дају неки пренебрегавани детаљи и погрешне интерпретације. Хрушчов је, на пример, заиста послао бојеве главе и балистичке ракете средњег домета на Кубу, али је истовремено наредио да те главе буду одвојене од ракета.

Главна теза је међутим да постављање тих ракета није била тако драматична претња Америци, нити је нарушавала постојећу нуклеарну равнотежу. Прецизније, неравнотежу, јер су Америчке ракете са атомским бомбама пре тога биле инсталиране уз совјетску границу у Турској, а по укупном броју бојевих глава САД је увелико надмашива о СССР.

Тонски снимци састанака кризног штаба, који су по тадашњим законима били лично Кенедијево власништво, па према томе није могао да претпостави да ће бити доступни јавности, показују да је ову процену благовремено давао и тадашњи секретар за одбрану Роберт Макнамара.

„Ракета је ракета”, објашњавао је он, „и нема велике разлике да ли ћете бити убијени ракетом из Совјетског Савеза или Кубе.”

Упитан већ на првом састанку Извршног комитета како совјетске ракете у Карибима мењају стратешки баланс, Макнамара је одговорио: „Никако”. Много више, Америку су угрожавале ракете са совјетских нуклеарних подморница у њеном приобаљу, које би у случају сукоба до својих циљева стигле пре од оних са Кубе.

Постављање ракета тражио је Фидел Кастро, а Никита Хрушчов је, имајући у виду америчке ракете у Турској и свестан стратешког хендикепа, само намеравао да Американци „искусе мало своје медицине”. Сем тога, постављање тих ракета је било сасвим у складу са међународним правом, док амерички „карантин” око Кубе, неуспели покушаји атентата на Кастра и уопште тајни рат који је против њега вођен, то нису.

Ако дакле није било озбиљног атака на америчку безбедност, па према томе ни разлога за политичку драму, зашто је Кенеди, који је то савршено знао, послао опасан ултиматум другој нуклеарној сили и изазвао кризу која је могла да доведе до катастрофе?

Одговор је, по Стерну, једноставан – Америка није била у смртној опасности, али Кенедијева влада јесте.

Пошто је у изборној кампањи лагао да је влада чији је потпредседник био његов ривал Ричард Никсон омогућила опасан „ракетни јаз” у корист СССР-а (истина је била да у то време САД имају седам пута више нуклеарних бомби), „чврстину” у ставу према Москви прогласио је за своју спољнополитичку доктрину, па је у складу с тим присуство руских ракета на Куби била заиста опасна политичка претња.

У интервјуу који је дао 1987, Макнамара је то овако објаснио: „Морате да имате у виду да је председник Кенеди од самог почетка био тај који је рекао да је за нас политички неприхватљиво да руске ракете буду на Куби. Није рекао да је то неприхватљиво војно, већ политички.”

Због тога Стерн каже како историјски извори потврђују да је „Кенеди био најопаснији од свих хладноратовских председника”. „Кризе су имали и други, али никад ни пре ни после тога улог није био опстанак света и цивилизације као у тих 13 дана.”

Криза је расплетена тако што су совјетске ракете повучене са Кубе, али Кенеди, славећи победу, није ни свом потпредседнику Линдону Џонсону нити грађанима саопштио да је део „дила” било и демонтажа америчких ракета из Турске.

Стерн такође износи да је срећа што уместо Џона Кенедија, председник тада није био његов брат Роберт, који, супротно ономе што се описује у његовој постхумно објављеној књизи, није био нимало помирљив већ главни „јастреб”. „Са Робертом Кенедијем нуклеарни рат би био готово известан исход”, каже Стерн.

Бенџамин Шварц, аутор текста „Права кубанска криза” у „Атлантику”, из кубанске кризе извлачи и неке поуке за данас, констатујући да је погрешно и данас важеће уверење да сваки покушај неке друге силе – данас Кине – да се супротстави превеликој стратешкој надмоћи САД, аутоматски угрожава америчку безбедност, из чега проистичу амерички потези да одржи стратешку доминацију у источној Азији и на Пацифику, то јест у „кинеском дворишту”.

„Такав став више говори о нашим намерама него о кинеским”, оцењује Шварц. „Сасвим је сигурно да америчка безбедност не би била угрожена ако нека друга земља има сопствену сферу утицаја.”

Коментари3
909b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Будући председник .
Знате ли колико кошта једна атомска бомба или да се Уранијум разложи и од њега направи смртоносни жути колач популано назван.То су огромне инвестиције које су разориле реалну економију. Американци су током другог светског рата увидели да је производња оружја нај уноснији посао ,успели су да запосле целу државу. Читав хладни рат је њихова измишљотина управо да би та индустрија наставила са радом јер влада није имала друго економско решење а да неговорим да се том политиком решавао и огроман унутршњи политички сукоб и расистичке тензије. Шта ће им уопште седам пута више бомби од СССР ,довљно је пар комада да се уништи живот на планети. Криза која је данас на сцени је управо пад те војне индустрије која је дуго покретала свет и врло је опасно да ће се опет десити нека Куба јер као што смо видели Америчке ракете су поново у турској али и естонији. А дали ће успети да се уздже овај пут или ће Америка морати да мења економски програм. Негде ће морати да пукне а по свој прилици ИРАН.
читалац
Хрушчов је насео и испао будала.
dejtonski nesporazum
Americke rakete u Turskoj su bile deo tajnih klauzula posle krize ( "Jupiter"). Mislim da je u pravu autor kad kaze da je dobro sto Bobi nije bio na vlasti jer je bio mnogo prgaviji. Na primer, i posle zabrane Kenedija da se organizuju atentati na Kastra, on je i dalje to radio preko CIA-e. Cak sta vise ima jedna dosta argumentovana teorija o ubistvu JFK od Waldorna ( knjige : "Ultimate sacrifice" i " Legacy of screcy") koja kaze da je ekipa koja je bila pripremana za atentat bila preorijentisana i uradila u Dalasu sta je uradila. Za to je znao Bobi, bio je umesan u celu operaciju. Interesantno je da su se posle krize svi proglasavali pobednicima, a da su svi smatrani porazenima. Kenediju se prigovarala slabost kao i Hruscovu koji smenjen 1964. Na kraju jos od kraja 50-tih obe strane su znale da pobednika u nuklearnom ratu nece biti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља