среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:08

Летопис исписан сопраном

Аутор: Радмила Таминџићнедеља, 17.02.2013. у 11:32
Бранка Борисављевић (Фото Р. Таминџић)

Добро је, неслућено велики посао је безмало завршен, биће то стручна и максимално комплетна споменица за јубилеј који пада ове године.

Е сад што се Бранки Борисављевић од компјутера искривише леђа и што јој рапидно пропада вид, то је жртва коју је ова времешна дама прихватила зато што је последњих 70 година живи сведок свега што се дешавало у Првом београдском певачком друштву.

О свему томе она прича филигрански детаљно и с неописивом нежношћу, тим већом што је у Друштву својевремено певала са своје две сестре, а касније и са кћерком Нином.

Прво београдско певачко друштво основано је 1853. године, у време када је Србија, као кнежевина, још била под Турцима. С неколицином високообразованих људи, који су дошли из иностранства, основао га је Милан Миловук, „као волонтерско друштво ради забаве, међусобног уживања и обучавања у музици”.

У Споменици издатој поводом педесетогодишњице, за који госпођа Борисављевић мериторно тврди да је прави библиографски бисер, спомињу се, између осталих, имена као што су Даворин Јенко, Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Стеван Мокрањац…

Касније су Друштвом руководили великани попут Косте Манојловића, Стевана Христића, Милоја Милојевића, Предрага Милошевића, Војислава Илића…

Бранкин отац Сибин, парох који је припадао Саборној цркви, дружио се с Војиславом Илићем, такође теологом, диригентом и хоровођом у Друштву. Као дете од седам година, она је 1942. почела да пева у хору, али не у дечјем, јер такав није ни постојао, него са одраслим певачима.

– Пре рата, Друштво је имало седиште и гостопримство у више просторија школе „Краља Петра Први”, а после бомбардовања Немци су у школу сместили болницу. Остала је само једна просторија која је имала излаз из школе у порту, у којој је седело Братство Саборне цркве, а хор држао пробе. Моја најстарија сестра Ангелина и ја певале смо сопран, а средњу, Оливеру, Војислав Илић ставио је с дечацима у алт. Била је тада екипа сјајних певача, нарочито басова, док су сопран певале госпође са израженим вибратом. Певали смо за све време окупације, а онда је дошло оно савезничко бомбардовање. Ускрс је, ми певамо „Литургију” Чајковског, падају бомбе, све се тресе, појма немамо шта се дешава, трчимо низ уско спирално степениште, а Војислав Илић нас вуче за руке ка Бранковој улици где смо становали – као да је јуче било сећа се госпођа Борисављевић.

После рата, слушамо даље причу, нове власти одузеле су цркви ону просторију у школи, врата су зазидана, а братство и хор добили су простор у Патријаршији, као и једну неусловну бараку у дворишту.

Такође су нове власти тражиле да се Друштво региструје и легализује, у „Политици” је објављена анонса којом се позивају певачи. Али, пошто је то у суштини био црквени хор, чланство није баш било препоручљиво, па Бранкино име, иако је наставила да пева, није било на списку певача. А као свештеничка ћерка која није члан партије није могла ни да ради но за шта се школовала.

– Кад сам 1952. године завршила гимназију, уписала сам и чак пре рока завршила педагошко-психолошку групу на Филозофском факултету – прича Бранка.

– Пошто сам била неподобна, посао професора није долазио у обзир, па сам се запослила у библиотеци Института за научно-техничку документацију. Положила сам библиотекарски испит и радила као цивилно лице у војној служби. После петнаестак година страшно сам се уморила, па сам прешла у величанствену библиотеку Народне скупштине, где ме је сачекао огроман посао – да библиотеку Скупштине Краљевине Југославије средим по предметном каталогу. Током тог рада већ ми је и здравље попустило, па сам на крају одлучила да одем у пензију.

Одлучила је Бранка и да се врати у Друштво, које, заправо, никада није ни напуштала, али сада званично, нема више потребе да се плаши да ће изгубити службу. Пошто је, као апсолутни слухиста и први сопран, још била у пуном напону за певање, диригенти су је увек стављали у комбинације сваке врсте. Међутим, и пре него што се појавила идеја о Летопису, ту је Бранку опет сачекао обиман документаристички посао од кога никако није могла да побегне.

– Наша архива с нототеком раније је стајала у неким сандуцима у Патријаршији, а онда је пренета у ону влажну бараку у дворишту, где је за кратко време почела да пропада. Морала сам да се ухватим у коштац са огромном количином буђавих и мокрих папира. Уз помоћ донација, 2006. године на том месту сазидан је нови објекат, који је повезан у целину с простором у Патријаршији где држимо пробе. Тада ми је поверено да будем секретар Друштва, за шта је било драгоцено моје библиотечко и архиварско искуство. Већ самим тим што сам одвојила документа по фасциклама, створила сам услове за каснији рад на овом летопису.


Коментари0
48a6f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља