четвртак, 03.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 18.02.2013. у 15:00 Далиборка Мучибабић, Владимир Вукасовић

Србија разговара: Генералштаб – рушити или чувати културно благо

Бојан Ковачевић, Србољуб Панић (Фото Т. Јањић)

Иницијатива да се зграде Генералштаба у београдској Улици кнеза Милоша, оштећене у НАТО бомбардовању, избришу из регистра културних добара узнемирила је стручну јавност. Држава нема новца да комплекс обнови, инвеститори неће да га купе као споменик културе зато што би били у обавези да очувају његов аутентични изглед. Да ли би здању требало укинути статус културног добра како би се лакше продало шеику Мухамеду бин Заједу или неком другом инвеститору? Зашто струка сматра да је комплекс Николе Добровића једно од највреднијих архитектонских здања модерне у Србији и шта она нуди као решење за његову обнову?

О томе за „Политику” говоре Бојан Ковачевић, архитекта, члан Академије архитектуре Србије и аутор монографије „Архитектура зграде Генералштаба”, и Србољуб Панић, правник и помоћник директора Републичке дирекције за имовину.

Политика: Да ли је захтев за брисање Генералштаба из регистра културних добара упућен да би се комплекс лакше продао шеику Мухамеду бин Заједу?

Панић: Иницијативу за скидање заштите покренула је Републичка дирекција за имовину још 2006. године. Те године је савезни МУП, вероватно сличне архитектонске вредности, продат за 30 милиона евра. За Генералштаб су многи били заинтересовани, али нико га није желео јер је морао да сачува његову аутентичну спољашњост. Зато је било нужно скинути заштиту. Тада смо процењивали, а данас је вероватно другачије, да бисмо за њега могли да добијемо трипут више новца него за савезни МУП. Сличне су квадратуре, али фронтални део Генералштаба према Улици кнеза Милоша удвостручио би му површину и омогућио већи приход. Један од разлога за нашу иницијативу био је и то што је Генералштаб тужна слика у центру Београда. О укусима се не расправља, али како у онаквом стању може бити споменик културе? Или је то споменик жртвама? То су били разлози 2006. године, кад шеика није било на видику. Било је, ипак, заинтересованих инвеститора из Италије.

Политика: Али, они нису хтели да купе културно добро?

Панић: Да. Тешко је од касарне направити тржни центар или хотел.

Политика: Да ли се здање попут Генералштаба може назвати касарном?

Ковачевић: У решењу којим је Републички завод за заштиту споменика културе одговорио на иницијативу из 2006. године пише да се ништа није променило на објекту да би имало смисла мењати му статус. Струка нема сезонске утиске, па да ове зиме мислимо да је нешто вредно, а следеће да није.

Политика: На основу чега је Генералштаб добио тај статус?

Ковачевић: По апсолутном консензусу архитеката, он је међу две-три највредније наше савремене зграде, ако не и највреднија.

Политика: Зашто сте онда чекали 40 година да га заштитите?

Ковачевић: Тек 2005. године је добио статус културног добра јер је ЈНА била држава у држави и није волела да јој се ико петља, али је она добро бринула о својим објектима. Све публикације о београдској, српској и југословенској послератној архитектури стављају Генералштаб у сам врх. Дело Николе Добровића у Београду је чак и за Хрвате и Словенце појам. Борис Подрека, рођен у Београду а европски архитекта, рекао је да би у овом граду на првом месту требало обновити Генералштаб. Добровић је отац послератног Београда и Новог Београда и главних потеза на десној обали Сави.

Панић: Нови Београд је катастрофа.

Ковачевић: Питајте европске архитекте да ли је тако.

Политика: Да ли би Добровић могао да уђе у историју светске архитектуре?

Ковачевић: Не поштују га Хрвати и Словенци зато што мисле да је добро све што долази одавде. Генералштаб, као архитектонско дело и урбанистичко решење, и те како учествује у силуети Београда. То није Војно-технички институт у некој жарковачкој шуми, за који и не знате да је тамо. То је строги центар и симбол модерности у Београду. То је 20. век. Србија ће у културолошком смислу отићи корак уназад ако дозволи рушење тих кућа.

Панић: Добровић је за то дело добио само Октобарску награду. Колико је добитника Октобарске награде уопште остало запамћено, господине Ковачевићу?

Ковачевић: Сваке године објаве списак свих добитника НИН-ове награде за роман године. Пола писаца не знају ни старији, а пола знају и балавци. Добровићев углед је неспоран, као и статус културног добра за Генералштаб. Представници државе, која би требало да га штити, страним инвеститорима нуде плац под причом да им нуде Генералштаб, очито им у неку руку обећавајући да ће с њега бити скинута заштита. И због савезног СУП-а је било међу архитектама лелека што није проглашен спомеником културе. Мене је највише разочарало то што није било предлога неке државне установе да се Генералштаб среди.

Политика: Зашто то струка није иницирала?

Ковачевић: Једна од функција проглашења неког објекта за културно добро је да се спречи да на њега атакују свакакви инвеститори, јер је правни прекршај много већи кад на споменику културе дозиђујете спрат него кад то радите на обичној кући. Министарство урбанизма и грађевинарства је наложило инспекцији да обави само визуелни преглед, без мерења угиба. Све је то тражење правног пута да се оспори статус споменика културе.

Политика: Зар вам, господине Панићу, мишљење струке не значи ништа?

Панић: Заштита је стављена на Генералштаб захваљујући струци, њена је била иницијатива да се то учини, на основу њеног мишљења је то и прихваћено.

Политика: Ако струка одлучује а њен став се није променио, каквог смисла има поново покретати иницијативу за укидање заштите?

Панић: Иницијатива за укидање статуса културног добра из 2006. године није прошла управо због струке, и то само једног њеног дела, то јест Градског завода за заштиту споменика културе. Републички је био сагласан.

Ковачевић: Није тачно да се он слагао, знам јер су мене питали шта да раде.

Панић: Нису били изричито за тај предлог, али су опрали руке и пребацили то питање на Градски завод, због чијег става иницијатива никад није ни стигла до владе.

Ковачевић: Јавно сам 1999. предложио, на шта није било одговора, да се централна војна библиотека, коју Војска управо продаје, зграда добре архитектуре с паркингом у ужем центру, прода и од тога да се реконструише зграда Б, која је мање оштећена. После би се у фазама, како новац притиче, сређивала зграда А, која је мање квадратуре, али је више страдала. Зграда у којој је пословница „Јата” на Булевару краља Александра сазидана је да би се од ренте за њу финансирала изградња храма Светог Марка. За реконструкцију Генералштаба нема ниједног менаџерског пројекта.

Политика: Зашто нисте били упорнији?

Ковачевић: Ја сам поднео иницијативу за проглашење за споменик културе, то је више него довољно. Али, Срби не доживљавају модерну архитектуру као део националног идентитета. Ако је нешто из 19. века, мисле наши људи, вреди хиљаду пута више од Добровића или Брашована. Можда је неком потребно и да се уклоне очигледни докази онога што је НАТО урадио 1999. године? Не заборавите да су те две зграде бомбардоване испражњене а никад нисмо од државе добили одговор зашто су оне гађане празне. Мислим да постоји и антилевичарска логика која се против Генералштаба провлачи испод тепиха, како је то тобоже кањон Сутјеске. То је неког функционера у оно време вероватно подсетило на кањон Сутјеске па му је Добровић рекао „наравно, како да не”. Али ни у једном званичном документу се не спомиње да Генералштаб представља Сутјеску, нити седам офанзива јер у оригиналном пројекту кућа је имала пет спратова па је то промењено током изградње.

Политика: Зашто за 14 година од бомбардовања држава није направила процену вредности Генералштаба, да знамо тачно колико он вреди па да га нудимо инвеститорима?

Панић: То питање стоји. До идеје да бисмо за њега добили стотинак милиона евра јесмо дошли провизорно. Процену вредности ради Пореска управа или нека друга стручна кућа, али само када постоји конкретан повод попут заинтересованог улагача. Проценом се утврђује почетна цена. Тржиште каже да ли је реална.

Политика: Значи ли то да је држава рекла да Генералштаб можда вреди 100 милиона евра, заснивајући ту процену на лабавој аналогији са савезним МУП-ом, а за ту имагинарну добит, за коју не знамо да ли ће бити толика, спремни смо да рушимо културно добро?

Панић: Оцена о финансијској вредности јесте паушална. Плац на углу Немањине и Кнеза Милоша је оно што вреди. О укусима не бих расправљао, али ми смо у ситуацији када генералка и фарбање старог аутомобила коштају 2.000 евра а за њега бисмо, да га продајемо, добили највише 500 евра. Шта ћемо урадити – па, отераћемо га на отпад.

Политика: Али, Генералштаб није аутомобил, није серијска производња.

Ковачевић: У том грму лежи зец. Не може се само финансијским параметрима мерити хоће ли културно добро бити обновљено или не. Мене интересује да ли би држава пристала да инвеститор добије те зграде бесплатно, поправи их и користи 30 година а онда врати.

Панић: „Старо здање” у Аранђеловцу било је унакажени споменик културе и предлагали смо да се нађе неко ко ће га бесплатно користити  10 или 20 година. Нисмо успели никога да нађемо.

Ковачевић: Солитер код Душановачке пијаце саградила је Источна Немачка. Користила га је 15 година и онда је зграда припала Дипосу. Ми немамо инстинкт да нађемо погодбу која ће свима да одговара. Уместо тога, убеђени смо да таквог договора нема и да морамо некога да изваћаримо.

Политика: Господине Панићу, ви бисте Генералштаб порушили?

Панић: Да, као грађанин Србољуб Панић. За мене је енигма како је у таквом стању проглашено за културно добро.

Ковачевић: Е, ту је озбиљна квака. У јавности се протура тврдња да је комплекс Генералштаба проглашен за споменик културе неким волшебним путем. Неки неозбиљни људи су нешто заштитили и сад само тај папир треба укинути а све остало ће бити у реду. Заборављамо да кула на згради Б све време функционише. Зашто није публиковано оно што су статичари утврдили 1999. године? На згради Б је уништено само пет одсто квадратуре. Хоће ли то неко да руши?

Панић: Не постоји априори став да цело здање мора да нестане. Не видим ни логику инвеститора да руши оно што је здраво, али га не би требало ограничавати постојећим изгледом и габаритима ако нема економског интереса да очува постојеће објекте. Требало би му оставити на вољу да објекат промени, на пример, да не буде великог улаза у зграду из Кнеза Милоша.

Ковачевић: Извините, господине Панићу, ова кућа издаје новине које се зову „Политикин Забавник” и то о чему ви сада говорите личи ми на његову рубрику „Обуците Цицу”. Узмете маказе и сецкате делове гардеробе, то јесте Генералштаба, како вам одговара.

Политика: Рецимо да вас позову из Владе и кажу: „Ми смо се договорили са шеиком” а да у том тренутку немамо процену вредности Генералштаба. Да ли бисте инсистирали да се пре продаје уради процена?

Панић: Власник здања је Република Србија и одлуку о располагању том непокретношћу доноси влада. Ми можемо дати предлог. То ћемо урадити тако што ћемо одредити почетну цену, на основу процене Пореске управе. Затим се расписује тендер или јавно надметање и покушавамо да добијемо што више пара. Прописи предвиђају и изузетке у оквиру посебног интереса, а то значи да државна непокретност може да се отуђи непосредном погодбом.

Политика: Шта би то подразумевало?

Панић: Реч је о стратешким партнерима, попут „Икее” или „Фијата”. Када није све у новцу, него уз новац добијамо бројне бенефите. То су изузеци, али и тада се ради процена и она даје почетну цену.Непосредном погодбом можемо ићи и испод почетне цене уколико бенефити подразумевају нешто што је превазилази по општем интересу.

Политика: Хоће ли струка дозволити да се скине заштита?

Ковачевић: Мислим да неће. Жарко нас занима ко би био тај који би то потписао.

Политика: А под политичким притиском?

Ковачевић : То питајте надлежне. Колико само ових дана звоне телефони у неким институцијама... У нормалној земљи јавни тужилац би привео на саслушање оне који позивају на рушење културног добра.

Коментари29
81ba9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vuk Vuk
drzava ne bi trebalo da proglasi nijednu zgradu kulturnim dobrom ako za tu zgradu ne postoji unapred definisan budzet za odrzavanje. Taj budzet treba da se puni ili od onih koji iznajmljuju prostor ili to treba da radi drzava. Samo proglasenje necega za dobro, a zatim ostaviti da sve propada u nedogled nema nikakve logike.
јсо кос
Зашто није било оваквих расправа када се рушило здање главне поште на железничкој станици?
Davor ilic
Kakvo smesno razmilsljanje arhitekata..Da ono sto je bilo moderno..pre 50 godina..treba ocuvati u 21 veku i konzervirati kao kulturno dobro...Pa znate nasta bi licio Njujork sa takjvim razmiljanjem...I sad imate modernu arhitekturu..kakvu vudimo ..u Dubajiu Shangaju Londonu..dok je Beograd potumo zaostao sa zgradama blokovima ruinama 20 veka...Zato je BEOGRAD RUZAN GRAD ..zbog arhtiekata koji neznaju kako da ga naprave u moderan grad
mirko b.
A o čemu crna Srbija razgovara. Razgovaraju oni što ne znaju šta bi sa sobom. Zbog dobrih i poštenih ljudi Srbiji su svi putevi zamračeni.
дај Бренер
РУШИТИ!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља