четвртак, 25.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:26

Сезона такозване политичке коректности

Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 18.02.2013. у 12:30
Из победничког румунског филма „Дечија поза” Калина Петера Нецера

Берлин – Из берлинске перспективе, оне не тако давне министарске изјаве о „нула динара из буџета за филм у 2013. години”, делују као чиста фарса. Јер, наступ српских филмова на овогодишњем Берлинском фестивалу, не само што је, са чак четири филма, био масован у односу на чињеницу да до главних фестивала тешко и ретко „добацујемо”, већ је био и квалитетан, уочљив и веома убедљив. Ако, због „нула динара” током ове године не будемо ништа снимали, сасвим је логично питање са чиме ћемо се следеће представљати и дичити пред светом и како ће се, у име културне, уметничке и филмске Србије, добијати аплаузи и за земљу велики поени?

Сигурна сам да ће у Србији имати ко да о овом питању мисли. Наши, углавном веома млади, филмски аутори су мислили и смислили. Врло добре филмове, снимљене са мало новца а значајне снаге, са којима су своју земљу и њену кинематографију, умели да представе на фестивалу чија организација кошта више од 20 милиона евра, са више од 300 премијерних филмова из целог света и више од 800 на Европском филмском маркету.

Резултати наступа наша четири филма у званичним берлинским програмима познати су. Седмоминутни антиутопијски, духовити и паметни „Rabittland” ауторског двојца Ана Недељковић и Никола Мајдак јуниор, освојио је „Кристалног медведа” за најбољи кратки филм програма „Генерација 14+”. Наступ „Кругова” Срдана Голубовића у нетакмичарском „Форуму”, веома се исплатио. Филм је добио одличне критике, продат је у многе земље света и све се завршило освајањем ни мало безначајне награде Екуменског жирија, који вреднује филмове што у себи носе и поруке помирења, зближавања, али и међурелигијског дијалога. Најбурније аплаузе и серијале дебата, у Берлину је имао експериментални, идеолошки провокативни документарац „Југославија, како је идеологија покретала наше колективно тело” Марте Попиводе, виђен у уметничко-социјално-политичком најпровокативнијем берлинском програму „Форум–Проширено”. Изврстан наступ имао је и наш једини филм у званичној конкуренцији 63. Берлинала, у селекцији кратког филма – „Ja, кaд сaм билa клинaц, билa сaм клинкa” Иване Тодоровић. Тодоровићева је имала веома јаку конкуренцију, „Златни медвед” јој је измакао, али руку на срце, комотно је могао и да јој припадне.

Што се тиче главног утиска о 63. Берлиналу, он се може свести на следеће. Ове сезоне се форсирала такозвана политичка коректност, паралелним програмима доминирали су филмови о ЛГБТ популацији, а главним такмичарским програмом филмови у којима су доминантне биле женске улоге. По много чему ово издање Берлинала било је женско!

Ни жирију није било лако. У гомили осредњости и већ виђеног, требало је изабрати најбоље и наградити. Да ли је румунски филм „Дечија поза” Калина Петера Нецера заслужио „Златног медведа”? Уколико се има у виду предходна реченица, онда јесте. Нико не каже да „Дечија поза”“ није добар филм, али чињеница је да Нецер није донео ништа ново. Напротив, рециклирао је и себе и своје другаре из донедавно модерног „румунског новог таласа”.

Да ли је Данис Тановић заслужио фестивалски Гран при, а његов глумац који то није – Назиф Мујић, „Сребрног медведа” за најбољу мушку улогу? Тановићева мала квазидокументаристичка драма, која објективно – има материјала за какав краткометражни филм,  у мору виђеног безначаја искрсао је као веома освежавајући филм. Хуман и аутентичан. Наравно да је награда Мујићу претеривање, јер он не глуми, већ је то што јесте и што се види у филму, али искрено, овај симпатични Ром са собом носи толико спонтане искрености и уверљивости, да међу глумцима у филмовима званичног такмичарског програма, заиста није имао конкурента. Уз то, ромско питање је итекако врућа тема у Европи.

Што се осталих награда тиче, не бих много да коментаришем, јер је све то домен слобода избора чланова жирија, уз комбинацију продуцентских утицаја на појединца. У сваком случају, чилеанска глумица Паула Гарсија свог „Сребрног медведа” за најбољу женску улогу сасвим је заслужила. Она је у филму „Глорија” Себастијана Лелија, својој улози 58-годишње напуштене, усамљене, а радости живота жељне жене чију су младост „појели Пиночеови скакавци”, подарила и крв и месо и снагу духа.

Многи ће 63. Берлинале и главну селекцију Дитера Кослика памтити по систему – било и срећом већ прошло. Берлинском фестивалу је после превише Дитерових година, неопходно проветравање и нова и свежија енергија...


Коментари2
f2be9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pa, u slučaju da nema...
...para za film, autorka teksta neće moći da se šetka svake godine po nekoliko meseci po stranim festivalima i piše ono što nikoga ne zanima osim nje i njenih prijatelja.
srednjebosanski etnoseljak- ustavobranitelj
Jedan od naših reditelja učesnika Berlinala, na jednoj od bgd tv stanica, nonšalantno (kao da je to neupitno?) objašnjava da je izjava o "0 dinara iz budžeta" sporna zato što su troškovi filma viši od prihoda koje može da ostvari??!! Dobili smo, dakle, i treba "vruće" da se zalažemo za SOCIJALNU KINEMATOGRAFIJU?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља