уторак, 18.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:21

Музика кроз призму демократије

Аутор: М. Сретеновићчетвртак, 21.02.2013. у 22:00
Рафаел Пајаре на проби са нашим оркестром (Фото Марко Ђоковић)

Како једна друштвена мисија може да промени животе хиљада деце, али и да створи интернационалне музичке звезде, за наш лист говори млади диригент Рафаел Пајаре из Венецуеле, пред вечерашњи наступ са Београдском филхармонијом у Коларчевој задужбини.

Пајаре је победник међународног такмичења младих диригенaта „Рудолф Малко” у Копенхагену, а као награду је добио 24 наступа са европским и америчким оркeстрима. Дириговао је у Венецуели, укључујући и Симфонијски оркестар „Симон Боливар”, са којим је ишао и на турнеју по Канади, а један је од неколико стотина хиљада младих који је прошао програм „El Sistema”, сада већ познат у целом свету.

– Економиста и диригент Хозе Антонио Абреу основао је овај програм 1975, са циљем да свако дете у Венецуели, без обзира да ли је богато или сиромашно, крене у музичку школу, сматрајући да ће то имати добар утицај на његов живот. На његов предлог влада финансира пројекат са бесплатним инструментима и часовима за све. Млади су тако склоњени са улице и уместо да се придруже некој банди, њихов бег биће музика – каже Рафаел Пајаре (32).

Како објашњава, на часове долазе сви без обзира да ли су талентовани за музику или посвађани са нотним папиром. „Да ли имате талента открићете само ако дођете на час, а кад дођете, нећете лако са њега отићи”, додаје наш саговорник.

Окосницу овог тренинга чини вршњачка настава, тимски рад и учење кроз забаву. Ђаци наступају пред публиком кад год је то могуће, што смањује трему и развија самопоуздање. Заузети су и фокусирани. Желе да наставе школовање и враћају се да помогну заједници. Они, међутим, нису генијалци из добростојећих породица. Њихови родитељи раде више послова, покушавајући да зараде за живот. Они немају могућности да им приуште инструменте, а могуће је да никада нису ни били на концерту класичне музике. Али њихова држава има визију да је музичко образовање право а не привилегија. Хозе Антонио Абреу је једном приликом окупио неколицину својих другара музичара у гаражи – и тако је све почело. Сада постоји око 280 центара по целој Венецуели где је класика оно што су за нас „народњаци”. Милион деце учествовало је у систему који је много више од музичког програма. У доба када сви режу буџете, Венецуела улаже, зове постдипломце из САД да би проносили свој метод по свету. Циљ је, кажу, да изграде свесно грађанско друштво па тек онда музичаре. Најпознатије светско име овог система је Густаво Дудамел, диригент филхармоније у Лос Анђелесу, којем је Рафаел венчани кум.

– Хозе Антонио Абре је визионар. Када сам био у дечјем оркестру, срео ме је први пут, питао како се зовем и шта свирам. Годину дана касније, упитао је: „Рафаеле, како си, како иде са хорном.” Био сам одушевљен. Када ми је преминуо отац, рекао ми је: „Знам да ти је тешко, али све је то живот. Дођи кад год ти нешто треба.” Он је сваку владу успео да убеди да овај програм има смисла, а знамо сви да се владе смењују на четири године. Питали су га како ће деца која немају никакво образовање бити у стању да свирају класичну музику, а он је рекао да је све могуће. И богатима је дао бесплатне инструменте и нема дискриминације по том питању. Наш контрабасиста Едиксон Руис сада је у Берлинској филхармонији, а потекао је из сиромашног насеља – каже Пајаре, додајући да Абреу сада одлази и у затворе где професори обучавају затворенике да свирају, што траје већ три године.

– Почео сам да свирам тако што ме је брат одвео у музичку школу са 13 година. Професор ми је дао хорну и једноставно рекао: „Дувај.” Одлучено је да поред три хорне у оркестру, ја будем асистент оног четвртог, резервног, а потом сам открио дириговање када сам упознао Ђузепа Синополија. Није знао ни реч шпанског, али био сам запањен како гестом управља оркестром у којем има стотину деце-галамџија. Помислих: „Покушаћу ово, али када будем стар, врло врло стар. Прво ћу да се посветим хорни, али претегло је дириговање.”

Пајаре је уверен да класична музика није резервисана за елиту, блиставог образовања. „Реч је о универзалном језику и изненађујуће колико је пријемчив за све. Не треба вам лептир машна и шешир да бисте слушали класику” – истиче Пајаре пред одлазак у Тулуз, Бирминген, Гетеборг, Осло, Хамбург, Синсинати. Овај диригент који је био асистент Клаудија Абада, похвале добио од Данијела Боренбојма, похађао курсеве Бернарда Хаитинка, додаје да из Београда неће моћи ништа да понесе, јер му је кофер и онако превише тежак. Препун је партитура!

----------------------------------------------

Програм

На програму су увертире из „Дон Ђованија”, Моцарта, и „Дон Пасквалеа”, Доницетија, фантазија на теме из „Лучије од Ламермура”, Меркадантеа, уводна музика из „Фауста”, Гуна… Учествују хрватски сопран Марија Кухар Шоша и наш баритон Ипча Рамановић.


Коментари0
dacbf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља