Игре на срећу су у Србији недовољно уређена и контролисана област, с превеликим сивим тржиштем у односу на легално. Јакта је удружење легалних приређивача, овлашћених сервисера и произвођача опреме за игре на срећу. Једна смо од 23 чланице европске федерације националних асоцијација. Већ неколико година сарађујемо с владиним институцијама које доносе одлуке у вези са играма на срећу. Нарочито смо упућени једни на друге у консултацијама о техничким стандардима игара јер технологија изузетно брзо напредује,а добре контроле нема без њеног познавања.

Да би неко од приређивача игара на срећу у овом сектору легално пословао мора да има најмање 150.000 евра уписаног капитала и минималну банковну гаранцију од 30.000 евра. Мора да има просторије, запослене, одговарајућу опрему. Проблем је у томе што кад задовољите све те услове онда стераме уз раме с онима који раде без дозволе. Јер у овој области је слаба контрола. Нелегалним кладионицама бави се једино МУП, али без довољно људства на терену.

Додатни проблем је интернет клађење. Према налазима владиних служби, до сада је регистровано више од 70 таквих сајтова иза којих стоје домаће или иностране компаније. Ништа од тога није опорезовано ни контролисано. Међутим, држава је немоћна: недостају прописи, а често и воља да се с тим рашчисти. На пример, игре на срећу су забрањене за особе млађе од 18 година, али радник у кладионици нема право да легитимише посетиоце.

Као представник Јакте, председник сам комитета за одговорно приређивање игара на срећу Европске федерације, а суочавам се с тим да у нашој земљи не можемо говорити о одговорном приређивању. Недостају прописи и контрола. Самим тим, могуће су преваре. Па и криминалне радње, као што је утврђено у полицијској акцији ,,Амфитеатар”, када су ухапшени власници неких кладионица, али и пет инспектора управе за игре на срећу Министарства финансија.

Јакта је прошлог октобра доставила министарству предлог мера за уређење односа у овој области.У том предлогу преузели смо многе стандарде из земаља ЕУ. Мере се односе на контролу исправности коцке и клађења, као и на контролу машина. Међутим, код нас те машине немају чак ни упутство за употребу преведено на српски. Кад купујете пеглу, упутство мора да буде преведено, а кад дајете своје паре за коцку – не мора.

У Србији тренутно имамо 73 предузећа која се баве приређивањем игара на срећу. Имамо око 20.000 регистрованих слот-апарата и 1.800 регистрованих кладионица. Накнада за коришћење једног апарата је 60 евра месечно, што значи да предузеће које има 100 апарата мора да испоручи држави најмање 6.000 евра. Укупан годишњи приход државе од свих игара на срећу у Србији је 45 милиона евра. У нашем удружењу поједина предузећа имају по пет-шест милиона евра капитала. Имају апарате новијих генерација који коштају од 15.000 до 20.000 евра. Али има и оних од 300 евра, из такозване гаражне производње. Поред предузећа удружених у Јакту, имамо и 46 оних које раде легално, али нису чланови удружења, и имамо удружење УПИС у којем су три компаније (,,Моцарт”, ,,Меридијан” и ,,Атлантик”).

Мимо свега овога је црно тржиште на коме се, према проценама, месечно врти од 500.000 до милион евра. Ми смо 2010. године, на основу објављених новинских огласа, понудили министарству информацију о 3.500 кладионица које раде нелегално. Кад се тај број помножи с таксама које се у просеку плаћају добијамо податак о томе колико држава губи због одсуства праве контроле. Или ако поменемо сазнање о 70 интернет кладионичара и о томе да је најмања такса за њихов рад 10.000 евра. Само на основу тога долази се до 700.000 евра месечног буџетског губитка.

Интернет игре ће се код нас тек развити. У школама би требало говорити о опасностима од тога, као и од учествовања деце у коцки и клађењу. Родитељи се на децу љуте кад иду у кладионице, али кад неко од њих донесе нови телефон који је купио од пара са клађења онда ћуте. Поготово што се код нас сматра да кладионица није коцка. Чак се неки родитељи поносе и кажу:,,Способно ми једете, зна да предвиди резултат”. Ако због купљених патика има те толеранције онда тинејџере ништа неће зауставити да се тиме баве. Поготово што има таквих игара које их маме да се тиме баве. Неке се приређују тако што увек мислите да сте врло близу добитка. Изузетно вам мало фали, али то се понављау недоглед. Обавеза приређивача је, међутим, да организују одговорне игре.

Решење није у забранама, као што је случај у Русији (осим у четири области), јер то отвара пут нелегалној коцки. Људи имају потребу за игром и коцком и то им треба омогућити, али само уз јасна правила и пуну контролу.

Председник удружења Јакта