четвртак, 28.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 01.03.2013. у 15:00 Радмила Лазић

Стидите се!

Скоро сам слушајући интервју са сликарем Пеђом Нешковићем обновила сопствено (о)сећање на једну заборављену људску особину – стид. На питање новинара како се сликар осећао кад је своје слике показао чувеном Дејвиду Хокнију, сликар је једноставно рекао: осећао сам стид. Ретка искреност у данашњем свету маркетинга и саморекламерства. Намах сам се сетила једне од водитељки – тзв.списатељки са којом сам, ту скоро, имала ТВ дуел. Била сам шокирана толиком самоувереношћу и самохвалисањем да су ми се моји „лик и дело“ учинили минорним, недостојним помена. Но, пред толиком количином агресивног, беспризорног саморекламерства, бојим се, и бољи би се постидели.

А онда, не могу да се не упитам како нам се то десило? Како су на површину, у јавни простор, испливали умишљени и самоумишљени, ташти, надмени, агресивни, безобзирни, бескрупулозни...Где су они други, они што још умеју да се постиде? Куд се уопште дела та заборављена емоција – стид? Откуд око нас толико самоуверености? Откуд толико некритичности, и несамокритичности, мањка запитаности над собом, над оним што чинимо и не чинимо? Да ли смо одговорни само за нас, или и за друге? Шта чинимо за друге? Да ли смо имали среће или смо само искористили прилику? Или смо пак некоме потурили ногу, опањкали га, напаковали јој, или смо се само улагивали и додворавали моћнијима? У чему је наша одговорност и кривица у односу на оно што се дешавало, и дешава, у друштву? Јесмо ли жмурили, није нас се тицало, гледали смо своја посла, док су други убијали, пљачкали или страдали? Шта смо чинили? Можда и јесмо, али смо то после дебело наплатили, зар не?!

Због чега би се данас уопште ваљало стидети?

Рецимо, стиде ли се они у листер оделима пред сопственим огледалом које их је до јуче гледало у фармеркама и џемперићу? Или они у џиповима, са телохранитељима, а до јуче су били у поцепаним патикама. Сви они што су се обогатили (тајкуни, политичари, позиција, опозиција, невладин сектор, разноразни аналитичари, продавачи магле... курта и мурта), док су они други неснађени сиромашили, остајали без посла. Они што не избивају из Скупштине ево већ три-четири мандата (што бих лично забранила). Да ли заиста раде у име грађана (и шта су то урадили?) или за сопствену добробит? Сви ти станови од по двеста–триста и више квадрата у име народа, и за народ, онај збуњен, збланут, полугладан. Да ли се стиде они чија су деца на школовању (ил' одшколована) на „крволочном“ Западу (у име социјалне правде и продаваног ћириличног патриотизма), док се деца већине једва школују овде, без икакве шансе за будућност. И све поштено, и без стида. Али са обавезном партијском књижицом, лажним дипломама, сумњивим пословима. Руку под руку са естрадом. Ко пева зло не мисли, само купује виле и базене за нечију носталгију за завичајем диљем Аустралије и Канаде. Поштено. Без стида. Ни лук јели ни лук мирисали, као ни све оне десне и леве Милошевићеве руке, размножене. Што не допаде Хага, допаде Службе ил’ Владе. И привредних и банкарских марифетлука, послеоктобарског муварлука онихшто нам деценију–две продају м. за б.Вечити министри, неизбежни посланици и посланице – представници потуњеног и потуљеног (уместо побуњеног) српског народа. А све без стида. И поштено.

Хајде, сетите се бар једног/једне који/која се јавно постидео/ла, осим премијера пред новинаркомстриптизетом? Да ли је то једино пред чим се још може/мо постидети? Нема у политици, као ни у животу, пуј пике не важи. Иако се сад тако чини, па од праведника и поштених не можеш да живиш. Истина,до јуче смо имали три у један(у Једном) па нам није ваљало (превише ушећерено!), сада имамо два у један: далај-лама – ЕлиотНес, пола девојка – пола риба. Па, берите кожу. И треба. Али и њему не би било згорега да баци један самокритички осврт на сопствени „лик и дело“. Чисто, да се не узнесе.

Елем, да бисте се стидели треба да имате и мало савести, односно моралне одговорности (једно без другог не иде). Ако је веровати светим оцима,не треба бринути, сваки човек добија савест рођењем, као божји глас у нама. Но, бојим се да су га (тај божји глас) неки протерали, а из неких је он сам клиснуо главом без обзира.

Зато, стидите се, иако су око вас бестидни. Јер, и ако нисте криви, то не значи да сте недужни.

Коментари18
1c2eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavko Petrov
Da bi se čovek postideo on mora da ima moral. Da bi imao moral, on mora da živi u društvu i državi koji imaju uspostavljeni sistem vrednosti. Kako nam se to dogodilo, pita se, autorka ? Odgovor je, nažalost, očigledan. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih sa raspadom države i društva, raspadao se jedan sistem vrednosti, a uspostavljao novi sa kojim živimo i danas pod oznakom, hitno. U tom procesu su procvetali ratovi svih vrsta, sankcije svih oblika, te su se tako rodili i adekvatni mediji uz koje se temeljno ispira i ono malo duše čoveka u Srbiji. Kada se otvorilo ključno pitanje, pitanje svojine, njene tranzicije i načina opstanka, od Dafine do Zakona o privatizaciji, propisalo se da se nešto mora, pa makar bilo apsurdno, te da je bolje da nešto propadne nego da postoji, sve je postalo jasno. I opet, pod oznakom, hitno. Moral je postao roba kao brza hrana, a tada je stid to isto, baš kao i ponos. P.S. Nisam napisao komentar da bih nešto branio već da bih nešto napao.
radojica matic
Bilo je i postenih posle 2000.ali oni su se smatrali nesposobnim.
TANJA CUKIC
Svaka cast g. Lazic na ovom tekstu. Tako ste divno sve srocili sto je predpostavljam mnogima na jeziku i srcu ali nemaju gde da se oglase. Tako se osecam bedno i postidjeno ,jadno,sto misle da nam svima nesto fali. Naravno da nemaju stida ta rec kod njih ne postoji jer su tolko upleteni svi zajedno da ,,nepostizvaju,, da se postide. A i lako im je pored ovog uspavanog naroda,sto rece moj selljak Zivko,,sramota me od mene samog.
Zaplanjac
Шта је интересантно у овом чланку.Свака реч је на месту,али шта вреди,да ли ће макар иједна реч стићи до оних који би требало да их чују.Овако изјадамо се ми немоћни,јадни и бедни(наспрам оних из овога чланка) и остајемо и даље такви какви смо ( и једни и други).Као нација залутали смо негде у неком лавиринту па ево пристиже и трећа генерација у том тумарању,из речника полако нам се губе речи:стид,поштење,радиност,поштовање па и оно основно учење.Све ове вредности у овој земљи може,а и купује се једино ето стид се не може купити. А дошли смо у ситуацију да се стидимо ми уместо рецимо Министра који проценат отровности млека припише неком,,еврофанатизму,,и да тај Елиот Нес како га аутор текста назва посведочи да они(Влада) не трују свој народ што је тачно,али не каже да су одговорни да спрече оне који то раде.И као у свим причама кола ће се сломити на неким неважним чиновницима,а они који нам замесише овај и сличне колаче без стида и даље ће нам продавати ,,маглу,,.
Golub Dojcinovic
G.Lazić,što se čudite ljudima bez stida! Lako im je pored nas ravnodušne,a što smo takvi to je već druga priča.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља