среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25

О злочинима и казнама

субота, 09.03.2013. у 21:57
Код нас је смртна казна последњи пут извршена 1992. године, а укинута је 2002. године

Смртна казна нас понижава, јер нас своди на заједницу која има право да другоме одузме живот, а залагање за укидање смртне казне пропорционално је развоју демократије, закључак је трибине која је одржана у Српском књижевном друштву, поводом теме смртне казне у књижевности и историји, а у којој су учествовали др Иван Јанковић, адвокат, члан Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног и понижавајућег поступања или кажњавања, аутор изузетне монографије „На белом хлебу, Смртна казна у Србији 1804–2002” (Службени гласник), као и Теофил Панчић, књижевни критичар и новинар.

У литератури, проблем смртне казне разматран је у односу на традицију хуманистичких вредности, а у историји, везан је за реформе кривичног правосуђа, које су се у Европи и свету дешавале од шездесетих година 18. века до четрдесетих година 19. века. Значајно место у том процесу имала је просветитељска студија Чезара Бекарије „О злочинима и казнама”, из 1764. године, која је била значајна критика феудализма, и под чијим утицајем су поједини владари почели да ограничавају извршење смртне казне.

Устаничка Србија примењивала је смртну казну чешће него Русија или друге европске државе тога времена, а у време владавине Милоша Обреновића, Сима Милутиновић Сарајлија упутио је књазу писмо из Лајпцига 1826. године, у којем је изразио згражавање због варварског сакаћења учесника Ђакове буне. Иван Јанковић цитирао је дело Мишела Фукоа „Надзирати и кажњавати”, које и почиње ужасима сакаћења осуђениковог тела, са циљем наношења што већег бола. Како је др Јанковић подсетио, са оснивањем страначког живота у Србији, радикали, а затим и либерали, скупштини су упућивали захтеве да се смртна казна укине. Иначе, код нас је смртна казна последњи пут извршена 1992. године, а укинута је 2002. године, чиме је био испуњен један од услова за приступање Србије Савету Европе.

Поред дела Толстоја, Достојевског, Чехова, Виктора Игоа, Кафке, Камија, учесници трибине издвојили су међу нашим писцима, који су се залагали за идеју укидања смртне казне: Пекића, Видосава Стевановића, Мићу Данојлића… Виктор Иго у делу „Последњи дани на смрт осуђеног”, посматрао је цивилизацију као низ преображаја ка коначном ишчезнућу и злочина и казни. Толстој је био проповедник ненасиља, активан пацифиста, а Достојевски је и сам, као противник царског режима, у младости био 1849. ухапшен, осуђен на смрт,а затим помилован.

Посебно је у току овог разговора издвојен мотив џелата, који у животу, као и у књижевности, напослетку и сам постаје жртва својих страхова, осуђеник, или на крају и самоубица.

„У заробљеништву, ропству, на робији, у хапсани и концлогору, нема ничег херојског, иако хероја издржљивости, части, и душевне доброте може бити. Ту је, концептуално, све крваво, прљаво, бесмислено, нечовечно, иако на појединачном нивоу, у неком моменту, уме да буде здраво, чисто, сврсисходно и људско, па понекад и епски узвишено. Али и тада начело остаје: у затвореништву човек никад није херој него је и херој тек засужњени човек”, писао је Борислав Пекић, у чијем ставу је најпре залагање за укидање смртне казне било уједно и подстрек за демократизацију друштва.

М. Вулићевић


Коментари1
282d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Boško Tomašević
U kojoj zemlji Evrope pre, ako ne u Srbiji, treba ponovo uvesti smrtnu kaznu?! Jedno je mučiti osudjenog na smrt, a sasvim je drugo izvršiti kaznu na način kako bi zakon bio predvideo. Imati u pravosudju smrtnu kaznu ili je nemati nije stvar demokratije nego stvar obaveze prema žrtvi. Doživotno (ili dvadeset godina) iza rešetaka disati lepa je, imajući u vidu žrtvu, privilegija. Ne završava život Kamijev Merso tako kako završava bez razloga. Kami je znao zašto ga osudjuje na smrt. To je znao i Sartr. A Tolstojevo hrišćasko milosrdje jesu samo lepe misli i samo jedna strana života koje su daleko od tokova toga istog života i njegovih svireposti. U Srbiji iza rešetaka sede ubice koje, bar neki od njih, treba da završe tako kako su njihove žrtve završile. U stvarima smrtne kazne nema razloga postojanju autoriteta (poput ovde navedenih: Igoa, Tolstoja, Dostojevskog), već a priori treba biti na strani prava na život. O tome nije bog zna kako privlačno a posteriori misliti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља