четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

У будућности ћемо се срести ви и ја

Аутор: Марина Вулићевићуторак, 12.03.2013. у 12:30
(Фото Зоран Раш)

Два студента Филозофског факултета у Београду, на курсу професора Светозара Стојановића, „монтирају” судски процес у којем су на удару режима критички интелектуалци. Бранилац је млади и елоквентни Зоран Ђинђић, док је у улози тужиоца Душан Величковић, чије се обновљено и допуњено издање књиге „Ђинђић, једна животна прича” сада појављује са насловом „Ђинђић, лице младости”, у „Лагуни”. Душан Величковић је заједно са немачким новинарем Кристофом Зодеманом 2005. године снимио документарни филм „Ђинђић, једна животна прича”, а две године након тог пројекта настала је истоимена књига. Сада први део књиге – „FirencaDreaming” – садржи приче Душана Величковића о свом пријатељу из младости. Други део састоји се од разговора које су аутори филма водили са Драганом Лакићевићем, Драгољубом Мићуновићем, Латинком Перовић, Светозаром Стојановићем, Горицом Мојовић, Александром Бијелићем, Жарком Кораћем… Из Величковићевих колажа прича, успомена, цитата и фотографија појављује се људски и државнички портрет првог српског демократски изабраног премијера; како је сазревао, где је студирао и куда све пропутовао, на кога се угледао и чему је тежио.  

Колико је висока  цена коју смо платили Ђинђићевим одласком?

Злочином због којег је мајка остала без сина, жена без мужа и двоје деце без оца, Србија је добила оно што је и заслужила – осећање кривице и десетогодишњи застој и посртање. Хоћу да кажем да, нажалост, има неке правде чак и у томе што је због одметнутог злочиначког дела државе цела Србија платила високу цену. Мислим при томе пре свега на такозвану критичку јавност која је, за разлику од политичке јавности која је таква каква је, имала обавезу да Ђинђића боље разуме и подржи за живота. У сваком случају, Србија је од тада на низбрдици. Додуше, то што се ових дана о Ђинђићу све више говори другим тоном и речником на најширем спектру политичке сцене, макар све то било поједностављено и пригодно, можда говори да се нећемо срозати до краја.

На више места у књизи подвучена је младост Зорана Ђинђића у идејама анархистичких филозофа. Који је значај тих идејних почетака у Ђинђићевом  каснијем залагању за корените промене друштвеног система у Србији?

„Анархистички период” у развоју Зорана Ђинђића мислим да је изузетно важан. Анархизам, посебно изворни анархистички принципи и идеје били су онај простор у коме је било могуће иживети страст за једнакошћу и правдом, и формирати гледишта која ће се заснивати на принципу слободе. Уосталом, мислим да је „анархистички период” важан у животу сваког младог човека да би у зрелим годинама био имун на затуцаност екстремног конзервативизма. То што се у младости интензивно и страсно бавио Вилијамом Годвином, Кропоткином и другим анархистичким мислиоцима мислим да је главни разлог што је Ђинђић и као зрео политичар остао млад и прогресиван.  

 „Мислио сам овако: у стварима од данас до сутра баш уме да погреши, али гледано стратешки, дугорочно, нема му равног”, написали сте. Да ли је Зоран Ђинђић, који је ствари увек видео са више страна, некада и сам себи био опозиција? 

Када брзо мислите, када сте ефикасни и одлучни, онда често можете доћи у ситуацију да будете самом себи опозиција. Такође, као један од теоријски најобразованијих политичара у Србији,Ђинђић је умео да на основу идеално формулисаних премиса извуче практичне закључке који нису били идеални. Али, имао је изузетну способност да све те, условно речено, „грешке” исправља у ходу и да их безболно инкорпорира у кључне идеје. 

У вашој књизи видимо Ђинђића који је близак свакоме од нас, воли Фиренцу, ђуска уз ритам, који је некада смушен али и шармантан, чврст у правичности. Свесни сте тога да у вези са њим још увек постоји много предрасуда, и како одговарате на то?

Готово све предрасуде о Зорану Ђинђићу имају порекло  у пропаганди која је против њега систематски вођена не само од тренутка када је постао вођа опозиције, већ много раније,још од седамдесетих година када су га разне „службе“ регистровале као непријатеља који хоће да оснује нову политичку партију. Тада је то било равно смртном греху, тако да је већ у то време његово име у разним фајловима било уписано црвеним словима. Отуда је та пропаганда била толико дуга и толико маштовита да су се и у главама такозваног пристојног света који претендује да размишља критички урезале многе предрасуде о Ђинђићу.  

Као ниједан политичар, Ђинђић је био непревазиђен у сликовитом и пренесеном изражавању, у метафорама. Коју бисте посебно издвојили? 

Занимљиво је да се ја Зорана не сећам као човека који много користи метафоре и сликовито изражавање. Вероватно у младости није имао прилике да их користи или му нису биле потребно као што је то био случај када је дошао у прилику да се обраћа широкој јавности. Више га памтим по неким синтагмама које сам и сам усвојио. Рецимо, његов израз „историја тече убрзаним током” и дан-данас користим као сјајан опис напетости и неизвесности у друштвеном животу. А ако би требало да нешто издвојим из заиста импресивног корпуса Ђинђићевог каснијег сликовитог изражавања,онда бих навео једну кратку реченицу из обраћања студентима: „Гледајте у будућност, тамо ћемо се срести ви и ја”.  

-----------------------------------------------------------------

Тито је био Стева

Како се сећате Ђинђића из студентског монтираног судског процеса?

У том монтираном процесу, који смо Зоран и ја одиграли, комично је то што сам се увредио због његовог бриљантног антистаљинистичког говора, због којег сам ја – као тужилац, испао прави, мрски, „стаљинистички” адвокат. А иначе, читав тај догађај почео је на комичан начин. Пре тог часа појавио се легендарни Стева, који је изванредно имитирао Тита. Сећам се да је касније у жаргону нас младих Тито увек називан „Стева”, а и Зоран га је у тим нашим разговорима називао тако.


Коментари2
eb8c8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zapata zapatista
Nemam nista pozitivno o njemu.
Gale Trajkovic
Djindjic je par meseci pred atentat pretpostavio pokretanje pitanja Republike Srpske ukoliko se nastavi sa politikom Zapada u vezi kosovske nezavisnosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља