недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:56

Пробуђени дух побуне

Аутор: Ана Тасићнедеља, 17.03.2013. у 22:00
Сцена из представе „Огво­жђе­на”

„Огвожђена” Горане Баланчевић је атрактиван драмски текст фрагментарне структуре, са укљученим сонговима, а обојен апсурдним хумором и врло изазовним приступом у представљању савремене српске стварности. Главна актерка је Весела, самохрана мајка двоје деце, формално запослена у неком провинцијском железничком предузећу, али заправо без посла, осуђена на суморно батргање из једног сектора пропале фирме у други. Место дешавања радње, железница у стечају, сугестивна је метафора опште друштвене пропасти, троме заглављености у ништавилу безнађа. Мотив возова који не иду сликовито изражава нашу одсеченост, недостатак комуникације са светом, те генерално одсуство правца кретања и будућности. Такође, приказ околности у предузећу које не послује отвара простор живописног сликања ишчашених међуљудских односа, принуђености на зверску борбу за опстанак.

Жанровски и тематски, текст „Огвожђена” има сличности са комадом Олге Димитријевић „Радници умиру певајући”, изведеним на сцени Битеф театра, у режији Анђелке Николић. За разлику од сценског концепта Николићеве који је по себи био занимљив, али је удаљио гледаоце од бројнијих значења драме, редитељски приступ Ђурђе Тешић у поставци „Огвожђене” врло је примерен јер са успехом изводи на сцену вишезначност комада. Тешићева се определила за преовлађујуће пародичан стил треш естетике. Сценски простор који представља канцеларију одређен је кичастим, шљаштеће златастим завесама које успостављају значење (лажног) гламура, пародију кроз контраст (сценограф и костимограф је Зорана Петров). Свакодневница ликова је у потпуној супротности са сваким гламуром, прашњава је и угушена депресијом. Стилизација је одговарајући избор у односу на жанровску опредељеност комада. Имајући у виду да је реч о социјалном мјузиклу, стилизација подразумева и брехтовско значење критичког онеобичавање сонгова. Штета је то што је већина ових сонгова у представи отпевана на плаyбацк. Такво извођење делује јефтино и неаутентично, а при томе је пар песама отпевано уживо, без јаснијег оправдања те недоследности.

Игра глумаца је адекватно уклопљена у основну театрализацију поставке. Ипак, повишени тон и театралност нису једина средства њиховог изражавања. Маниризам је испреплетен са реалистичким тоновима који су битни утолико што опипљивије изражавају емотивна стања ликова, чине их стварним људским бићима са којима се лако можемо идентификовати. Душанка Стојановић Глид продорно игра одбачену Веселу, сурово испљунуту на ободе постојања. Марија Вицковић ствара лик суптилне Сање, Веселине старије ћерке, диригенткиње згађене примитивизмом окружења, као и послом њене сестре Нине (Слобода Мићаловић) која ради као козметичарка и певаљка у некој кафанчини те измучене провинције, нудећи гостима више своје тело него глас. Златија Оцокољић Ивановић предано и веродостојно је наступила у лику дрчне и усамљене куварице Митре која се лавовски бори за своју територију, као и магационерка Слободанка (Мариана Аранђеловић). Лик Христине, понижаване чистачице, узбудљиво је дала Олга Одановић, док је Анастасиа Мандић са уверљивом лакоћом и сигурношћу обликовала Радицу која преко кревета настоји да обезбеди своју сигурност, верујући да се „свако мора сналазити онако како најбоље уме”. Предраг Ејдус игра Шефа над Шефом, препознатљиво неосетљивог муфљуза, а Милош Ђорђевић Драгана, Веселиног љубавника и такође неупосленог машиновођу.  

Штета је што у тексту/представи нема још више сцена које снажно изражавају дубину личних драма ликова, попут суптилно исповедне девете сцене, између Сање и Нине, или као у провокативно огавној тринаестој сцени са Христином - Баба Сером, где она открива величину личне трагедије због посла који ради већ тридесет шест година. Сцене са три бакице (Александра Николић, Горјана Јањић, Анђелка Ристић) су се могле још продубити. Такође се могао више разрадити и допунити мотив утицајног политичара у чију част бакице спремају приредбу - тај мотив отвара шири (а неиспуњени) простор друштвено-политичке дискусије.

Постављање „Огвожђене” је врло успешан репертоарски потез Народног позоришта. Представа значајно одражава наше обогаљено друштво и маркантно исцртава патње његових жртава, галерију сасушених, истрошених, суицидалних људи које је дугогодишња бесперспективност живљења осудила на битисање у једном вакумираном свету. Битно је напоменути и то да се аутори не задовољавају са пуком констатацијом таквог стања, већ гласно позивају на акцију и промену, на буђење из мртвих и борбу за нови живот, ма где он био.


Коментари2
24cac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Talija
Zar za onakav promašaj ovakve reči hvale?
Mirko Jovic
Raduje me da Narodno pozoriste postavlja tekstove mladih i neafirmisanih pisaca. U tom pravcu treba ici, a ne u pravcu megalomanskih projekata kao sto je Konstantnin! Bravo za mlade i talentovane ljude!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља