субота, 24.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:58

Језик књажевских канцеларија

Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 18.03.2013. у 12:30
Фото Т. Јањић

Издавачко предузеће „Албатрос плус” из Београда, објавило је књигу есеја Радивоја Микића (1950), књижевног критичара, есејисте, професора Филолошког факултета, под насловом „Прича и мит о свету” (Огледи о прози Радована Белог Марковића). По лиричности, коју укључује у причу, и по начину на који описује унутрашњи свет својих јунака, каже Микић, Р. Б. Марковић јединствена је појава у српској књижевности крајем 20. и почетком 21. века.

Р. Б. Марковић појавио се на књижевној сцени када су на њој владали Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић и Милисав Савић. По чему се он издвојио из ове генерације?

Код нас постоји обичај да се писци сврставају у групе и кад за тим нема потребе. Тако се догодило да је и неколико најзначајнијих прозних писаца који су се огласили у другој половини шездесетих година довођено у везу на основу претпостављених,а не стварних сличности, чак је и неколико писаца који су се јавили нешто касније повезивано са њима, вероватно са жељом да се умањи оригиналност њихових поетика. Један од тих писаца био је и Радован Бели Марковић. Већ прве приповетке овог писца, а посебно кратки роман „Паликућа и Тереза милости пуна”, били су знак да је на књижевну сцену ступио особен писац, писац кога мало шта повезује са оним видом нашег књижевног наслеђа са којим су, иначе, довођени у везу и Стевановић, Јосић Вишњић и Савић. Бели Марковић јесте збивања смештао у простор чији је географски центар река Колубара, али он је користио приповедачки поступак који није реалистички, а настојао је и да релативизује границу између поезије и прозе и да дође до једног новог модела композиције прозног текста.

Прозу Р. Б. Марковића карактеришу лирски елементи, с једне, и гротескно-хуморни елементи, с друге стране. Има ли, уопште, добре литературе без хумора и ироније?

Радован Бели Марковић је писац чији је поглед на свет обојен изразито тамним бојама. Много је његових јунака чије је унутарње светове населила дубока меланхолија. То је, вероватно, разлог што је овај писац толико посезао за лирским елементима, пошто су му баш они омогућавали да говори о оним темама које у прози нису тако честе (осећање пролазности, пустош и празнина у људском бићу, немогућност да се оствари било који наум),а које су подесне за разоткривање душевних пејзажа. Исто тако, знајући да ће слика света у његовој прози бити нужно монохромна, Бели Марковић је посезао за гротеском и хумором, очекујући да оне унесу у његову прозу толико потребне преливе, стварање оне измаглице у којој се душевни обрис људског бића више наслућује него што се види јасно.

Књига „Живчана јапија”, по много чему, преломна је у стваралаштву Р. Б. Марковића. Језик, који аутор користи, близак је поезији?

Радован Бели Марковић један је од најбољих познавалаца наше поезије, он лако улази у различите песничке светове,а лако осваја и чисто песничку тематику. Он, исто тако, добро зна да у модерној књижевности важно место имају хибридни књижевни облици и кад год је могао он је посезао за лирски обојеним књижевним изразом. Књига „Живчана јапија” то најнепосредније показује, а она има важно место у опусуБелог Марковића, пошто се у њој довршило његово књижевно сазревање.

У многим својим књигама, Р. Б. Марковић користи језик Доситејевог доба. Каква је функција тог језика?

Српска књижевност је више пута мењала своју језичку и стилску основицу. Тако су се, готово механички, поједини типови књижевног језика и стилова „удаљавали” и од писаца и од читалаца. Кад је, у новије време, добила на значају свест о традицији, појавили су се писци који су желели да у своја дела врате језике и стилове из наше прошлости. Радован Бели Марковић је писац који жели да у своје приповетке и романе врати и језик старе српске књижевности и језик Доситејевог доба и језик наше епике и језик такозванихкњажевских канцеларија. И то код њега нема орнаменталну улогу, није пуки украс, већ последица жеље да се данас нешто каже онако како би се рекло у ближој или даљој прошлости. Другим речима, Бели Марковић жели да изнова интегрише меморију наше културе. Он се притом излаже и ризику да га одбаце нестрпљиви читаоци, они који траже информацију, а зазиру од лепоте, од „муке са речима”.

Књига „Прича и мит о свету”, повезана је с књигом „Песма и мит о свету”, о поезији Новице Тадића. Шта спаја ова два уметника?

Новица Тадић и Радован Бели Марковић су најпре савременици и припадници исте књижевне генерације. Обележило их је и то што су и један и други, једно време, имали маргинални положај у нашој култури. Кад је Новица Тадић отишао са овог света, Радован Бели Марковић је у изјави за новине рекао како је овај наш песник живот подносио као опекотину. То се може рећи и за самог Марковића. Повезује их, нема сумње, и дубоко трагично осећање живота и потреба да се трагика заодева у хумор и иронију. Код Тадића је у другој фази његовог песничког рада важно место добило и божје присуство у свету, док је Бели Марковић излаз из дубоке меланхолије,у коју западају његови јунаци,тражио у сфери метафизике, па је зато свог приповедача означавао и као „филозофа страха од гушења”,у тами доба и живота.    

У каквом је стању данас књижевна критика код нас и шта је њен главни задатак?

Књижевна критика је данас, чини ми се, у дубокој кризи. Предстоји јој да изнова дефинише своју улогу и начине на које ће ту улогу да оствари. С једне стране су дошла велика теоријска сазнања, а са њима и један сложен и понекад мутан језик, неподесан за обраћање свима који нису књижевни стручњаци, док је са друге стране критичаре запљуснула велика књижевна продукција и издавачки и списатељски маркетинг који тражи голу апологију. Критика, то је моје мишљење, треба да обнови етичке постулате, да се, народски речено, врати поштењу, мада у друштву у коме је све у јавној сфери разореното не може бити лак задатак.

-------------------------------------------------------------------------------

Класици кроз пола века

Ко ће од нове генерације песника и прозних писаца бити класик кроз пола века?

Ту врсту опкладе требало би да прихвате моје млађе колеге. Ја сам, доста давно, и Новицу Тадића и Радована Белог Марковића доживео и тумачио као класике. Они то данас јесу, наравно захваљујући само вредности својих опуса. Њихове наследнике ће бирати неко други.


Коментари0
dd526
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља