уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:46

Ко у школу иде

Аутор: Љубица Aрсићпетак, 22.03.2013. у 15:00

Ако је право на образовање људско право једнако оном које људи имају на воду и ваздух, треба све предузети да се оно бахато не баца на ђубре

Прича о школи, о значају образовања и проблему ненормалног броја ђачких изостанака, слична је оној о доктору Џекилу и мистеру Хајду.

С једне стране, и врапци знају да је образовање темељ продуктивности и да у двадесетпрвом веку економски напредак зависи од квалитета информација, а тај квалитет је условљен образовањем. Степен сиромаштва неке земље преводи се у опадајуће проценте у области образовања. У сиромашним земљама, многи који желе не могу да се школују. Статистика каже да би се снижавањем само једног процента војних трошкова омогућило свој деци света да изађу пред таблу.

С друге стране, школа, као место где ауторитет проверава и вреднује оног који тек учи, где мора да се поштују ред и дисциплина, и то рано изјутра, где сви слушају док један говори, где се важност колектива поставља изнад појединца и где се проводи заиста много сати над књигом док напољу Бане вози ролере, та школа, да се не лажемо, упркос свим процесима модернизације наставе и запитаности како новим средствима унапредити наставу да свима буде лепо, никад није била нити ће бити место за којим пуца срце.

Још је Шекспир описао неког страдфордског цмољавка који се, попут пужа, безвољно вуче с торбом пуном књига до школе, да не помињемо клечање на кукурузу и шибу који су, у добу наших бака, били неприкосновена васпитна средства да би се касније, за наших очева, акценат ставио на „магарећу клупу”, место где се кали људско достојанство. Не, школа ни тада није била светилиште ка којем се радосно трчи, све ударајући ногама у задњицу, али су изостанци ипак били реткост и пошаст која се строго кажњавала укором и избацивањем из школе, а можда и из рођеног дома.

Помињем овде случај мог друга, назовимо га, Лазара (васкрсавао је неколико пута), који је многе дане на мукотрпном почетку гимназијског школовања, уместо у учионици, провео на Ташу пребројавајући увело лишће и крадући богу дане све док није дошао крај првог полугодишта, када је родитељима требало показати књижицу са слабим оценама и укором из владања. Обећано скијање висило је о концу па је Лазар, одуставши од лажиране књижице испуњене петицама, на којој се печат, фалсификован ољуштеним тврдо куваним јајетом, размрљао, прибегао другом решењу инкорпорирајући међу нове корице лист старе одликашке књижице из основе школе. Лазарев отац се подозриво питао откуд у гимназијском образовању предмети „домаћинство” и „познавање природе и друштва” али су сумње развејане на следећем родитељском састанку после којег је Лазару пресело инкриминисаном радњом изнуђено скијање. Лазар је касније магистрирао и докторирао, одуставши од идеје да генију не треба школа, а као доказ потежући Томаса Мана који је ето постао нобеловац а да није завршио ни велику матуру. Но прича о образовању и даље, по казни, стоји у ћошку.

Настава у савременој школи је сигурно много занимљивија од некадашњег бубачења напамет, а наставници су сад ближи дечјим проблемима одрастања, спремнији да се баве адолесцентским кризама него што су то некад, пре открића пубертета, били. Ствар је, чини ми се, у томе што се младом човеку све више подилази тиме што се, у беспоговорном испуњавању свих жеља, принцип пријатности штити и истиче као најважнији. Нису све пријатне ствари истовремено и корисне, и обрнуто. До нечег корисног често се долази без пријатне лагодности, а мотивација да се савлада нешто тешко или можда досадно, треба да проистекне из касније достигнутих, важних циљева и уживања у њима. Уосталом, живот није циркус у којем нас неко стално засмејава и шашољи по табанима.

Наставничке плате су бедне и на граници социјалних случајева, а криза морала дала је сад родитељима у руке оно Лазарево тврдо кувано јаје којим фалсификују ђачка оправдања, не либећи се да на разне начине „заштите” своје дете јер „тако раде сви”.

Прича о екологији као спасавању китова од помора и тамањењу кедрових шума због претеране употребе дезодоранса са распршивачем, а да се озбиљно не разматра екологија људских мозгова и морала, потпуно је бесмислена, као што је смешно и бесмислено вајкање надлежних над кризом наставе. Ако је право на образовање људско право једнако оном које људи имају на воду и ваздух, треба све предузети да се оно бахато не баца на ђубре. Нови програми и иновације у настави могу да се спроводе у бескрај. Узалуд, јер само оно друштво које дубоко верује и јасно покаже да образовање импонује и да човеку нуди лепши, потпунији живот има шансу да врати ђаке у школе.


Коментари20
78f72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Snezana Jovanovic
Moram da odgovorim Natasi Popovic koja se pita odakle snaga kod profesora da se sa svim problemima bore. Pre svega Pre svega pravi profesor nece dopustiti da glupost prevlada jer je to u suprotnosti sa njegovom profesijom ali i sa njegovim bicem , sa sustinom onoga sto radi. Niko na planeti nece uciniti da ono sto radim postane besmisleno. Ni profit ni nemoral.
Natasa Popovic
Odličan tekst i sjajan aspekt, naravno da je problem školstva višeslojan ali ga treba rešavati složnije u odnosu nastavnici-roditelji pa onda zajedno sa institucijama sistemski. Većina nastavnika se herojski pojedinačno bori da se obrazovni sistem ne uruši totalno. Imam svetle primere iz škole moje dece, pružaju im korisne informacije, daju im šansu da razmišljaju, podstiču ih da upijaju znanje kvalitetno. Odakle im snaga i motiv, to ne razumem, ja bih sa svim tim reformama i ponižavajućim platama, uključujući i agresivne roditelje i sve ostale zakulisne radnje, sigurno davno odustala.
"Просветар"
Изванредан текст. Неколико запажања, пре свега намењених онима који пљују по наставницима и школама. Пре свега, по новом закону о образовању, ако се не варам, сви ви који сматрате да су наставници безвредна бића која ама баш ничему не могу да науче вашу децу, слободно ћете моћи да изаберете да ваше дете не похађа школу, већ да се од куће припрема за испите које ће полагати у школи, и тако, евентуално, прелазити из разреда у разред. Исто тако, сви ви који нисте успели и не успевате да васпитате своје дете (замислите, педагогија није само ствар школства), молим вас да не пребацујете одговорност на наставнике. Као што уосталом, не сме са буде ни супротно. Сви смо одговорни. Деца уче по моделу, то се одавно зна. Хајде сад свако од нас да лепо размисли какав пример даје своме детету (а и другој деци). Колико вас који пљујете по наставничком кадру сада гледа "Фарму", ВБ и остале ТВ идиотизме? Деца (и већа и мања) само реагују на оно што гледају око себе.
Talija
Svaka čast, Ljubice - na pametnom i odmerenom komentaru koji pogađa suštinu.
DrJela Bisic
Onog momenta kada smo prognali religiju-covek je postao,sam sebi,merilo svih stvariAko nema zagrobnog zivota,i ako je ovo sto zivimo sve-onda nema potrebe ni za zrtvovanjem(u cilju izbavljenja i odlaska u raj)ni za uzdrzavanjemProblem nam postaju samo ljudski(od ljudi napravljeni i primenjivani)zakoni,koji mogu da nas precavaju da svoju slobodu(uzimanja onoga sto nam se svidja)prosirimo preko granice koju cini tudja slobodaZamena religije sa ideologijom nije uspela-verovanje u svetlu buducnist(koju mi ni necemo iskusiti,vec neke buduce generacije)nije adekvatna zamena za raj(kome kao altrnativa sledi pakao)Strah se pokazao kao nezamenljiv uslov za postojanje prinudePosto je ideja-zamenica za religiju propala u svojoj prakticnoj primeni(bas zato sto se u svom ostvarenju oslanjala,nezamenljivo,na ljudsku prirodu)(koja nece sto ne mora)-onda smo tu gde smoZa promenu obrasca ponasanja(ucenika)koju opisujete potrebna je promena svetonazora,a(kod nas?)ce to biti tesko za ostvarivanje

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране
Културни додатак

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља