четвртак, 21.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 25.03.2013. у 22:00 Зоран Радисављевић

Протерана поезија

Зоран Богнар

Издавачка кућа „Драганић”, поводом три деценије стваралаштва Зорана Богнара (1965), песника, есејисте, прозног писца, књижевног критичара и антологичара, рођеног у Вуковару, објавиће његова изабрана дела. Поетском трилогијом под називом „Албедо, Аура, Алхемија” (с поднасловом „99 песама о запањујућој јасноћи неизговорених речи”), отпочело је штампање првог кола изабраних дела у којем ће још бити књиге „Елизејска трилогија” и „Ново распеће” (антологија савремене српске поезије трагом естетског егзорцизма 1967–2000). Прво коло, како најављује издавач, биће објављено до овогодишњег београдског сајма књига, када ће бити најављено и друго коло, планирано за 2014, с књигама: „Ејдетске слике”, „Фотографије гласова 1 и 2” и „Течни кристал” (антологија српског микроесеја 20. века).

Упитан чему тежи у свом песништву Богнар за наш лист кратко каже: „Експресивности, поливалентности и мисаоној дубини” и додаје:

– Велики Тагоре је, својевремено, говорио „или ватра у песми, или песма у ватру”, и та максима је на неки начин и неписано правило поезије. Дакле, права поезија је својом експресивношћу, поливалентношћу и мисаоном дубином увек имала сјајну комуникацију са пасионираним читаоцима. Та узвишена симбиоза читаоца и саме поезије траје од памтивека. Међутим, имамо примера и у нашој, и у светској књижевности, да је својевремено објављивано доста књига „песама” које немају никакве везе са поезијом. Ту пошаст је можда најбоље прокоментарисао контроверзни и бескомпромисни Чарлс Буковски, који је у једној од својих песама написао и следећи иронични стих: „О Господе, зашто си створио толико много песника, а тако мало поезије?”

Наслов једне Богнарове песме гласи: „Вегетаријанац у земљи роштиља”. Могли бисмо, објашњава песник, ту гротескну метафору да користимо и када говоримо, не само о позицији песника, него и саме поезије у Србији. „Песник је потпуно неприлагођен у Србији, баш као и вегетаријанац у земљи роштиља, у земљи Србији из које је, баш као и ономад из Платонове државе, поезија протерана на велика врата”, каже Богнар.

Наш саговорник истиче и податак да само још три српска издавача у континуитету штампају поетске књиге, то су краљевачка „Повеља”, вршачки КОВ и смедеревска „Арка”. Сви остали, а поготово водећи српски издавачи, или више уопште не штампају песничке књиге или за три године објаве једну или две збирке песама. Данас готово сви издавачи, у време економске кризе, штампају, у највећем броју, комерцијалне књиге како би преживели, док у фиокама чекају нека боља времена књиге из области поезије, историје уметности, књижевне критике, теорије и есејистике.

Земља у којој смо живели у крви се распала. Питамо Богнара да ли се песници из региона, како се то сада каже, друже и сарађују?

Сарадња, каже, постоји. Срећан је што је његова „Антологија савремене српске поезије краја 20. века”, коју је „Рад” објавило 2001. године, као прву антологију српске поезије у овом веку, у ових 13 година, доживела потврду свега онога што је заговарао и слутио о поезији на почетку 21. века. У времену потпуно поремећених вредности, у времену када су бласфемија, лицемерје, похлепа и јад, попут четири јахача Апокалипсе, завладали уздрхталим светом у књижевности на простору бивше Југославије (у последње две деценије) појавила се, готово аутохтоно и епифанијски, једна снажна поезија која нам је понудила могућност и колективне и личне катарзе; која нам је понудила „свемилостиву воду” у којој би, и с којом би, могли да оперемо упрљане руке оболелог света. У ствари, наглашава Зоран Богнар, ова поезија је представљала покушај померања мисли и емоција ка нечем непознатом и могућем, она је била израз сталних преображаја у човеку, она је била непрестано трагање које је (понекад у молитвеном и исповедном, а више у бурном и експресивном тону) подстицало креативне промене за даљом и дубљом хуманизацијом света.

----------------------------------------------

Скромност нема шансу

Рекли сте, својевремено, да је скромност погубна особина у Србији. Зашто?

– Свуда у свету скромност је узвишена алегорија господственог, благог, стишаног и достојанственог човека с мером. Нажалост, у Србији такав човек нема никакве шансе да опстане. У овом хаотичном друштву, рекао бих, у овој немилосрдној арени највећа и најважнија вештина је преживети. Бити скроман у тој и таквој Србији – значи пристати на процес самоелиминације – каже Богнар.

Коментари0
79959
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља