уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 27.03.2013. у 15:00 Ђорђе Вукадиновић

Далеко преко Боркових споразума

Налазимо се негде на половини оних „једанаест дана пакла” које је први потпредседник Александар Вучић најавио својим колегама из владе, након последње маратонске рунде бриселских преговора, на којима је, како се из конфузних извештаја да разабрати, домаћин понудио „радни” папир који је био апсолутно неприхватљив чак и за наше, иначе, на све спремне преговараче.

Узгред, не видим шта је ту „паклено” сем чињенице да је српска власт у претходним рундама дошла до ситуације да је са свих страна уцењују и да сви рачунају да ће морати да прихвати све што јој се понуди.

Да зло никад не долази само потврђује нам у виду соли на рану и Волфганг Ишингер, немачки дипломата и сарадник Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија. „Сигуран сам да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена... Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма”, вели Ишингер. И додаје да „добро је што су Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости”.

Било је последњих недеља безброј сличних изјава и понижавајућих „охрабрења” из западних политичких кругова. Али се ова Ишингерова издваја по својој језгровитости, бруталности и цинизму.

А шта ових дана раде српски коментатори? Исто што и пре. Уз малу модификацију што сада дојучерашње другосрбијанске перјанице марширају руку под руку с прононсираним СНС агитаторима. С тим да нас једни убеђују како је ово што гледамо један нови Вучић (Дачић), док други пак настоје да мало ублаже ефекат те „новине” сугеришући да се ради само о новом, модернијем и лукавијем покушају да се остваре стари национални циљеви. Трећи се, пак, баве кремљолошким анализама односа у троуглу Николић–Вучић–Дачић, које можда и нису бесмислене – будући да односи у такозваном српском политичком врху заиста нису идилични – али, за сада, у крајњој линији, такође, служе првенствено за узајамно пребацивање одговорности и превентивну пацификацију могућег отпора косовској капитулацији.

Све је у животу увек теже накнадно поправљати. Овом истином су првих месеци челници нове власти покушавали да оправдају своју политику попуштања поводом питања Косова. Али треба поштено рећи да је ствар већ поодавно отишла далеко преко имплементације „Боркових споразума”, и то види свако сем оних којима су власт и интереси замаглили видик.

Идеолошки конвертити су увек најжешћи верници нове идеологије, од бивших удбаша тешко је наћи ревносније и „ортодоксније” православце – као и обрнуто. Тако је, негде почетком новембра – када је већ свима постало јасно да ће нова власт зарад датума почетка преговора са ЕУ пристајати чак и на оно на шта Борис Тадић није хтео или није смео да пристане – Светислав Басара сеирио: „Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и, уопште, чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту и нека координациона тела, такозвани официри за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације. Весна Пешић је то лепо објаснила у „Пешчанику”. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара”.

Тако је писао и готово ишингеровски нову власт на „храбре” потезе подстицао својевремено љути српски националиста и десничар Басара. И, нажалост, грешио мање него што иначе греши. Из различитих разлога, сила набројаних „реметилачких” фактора заиста није превелика. (Мада на пример осведочену моћ гусала, односно колективног народног сећања нипошто не бих потцењивао.) Штавише, и ДСС се доскора понашао прилично аутистично и зихерашки, усмеравајући своју критику само на Дачића и СПС, а пажљиво избегавајући да се превише не замери напредњацима. Медији су опет у огромној већини под директном или индиректном контролом власти – а и оно мало што није одушевљено владајућим двојцем такође је на истој евро-атлантској линији, тако да, евентуално, може да прозива владу (и поједине „неподобне” министре) због задуживања и млека, али не и због косовске предаје и капитулантског прозападног курса. Дакле, у принципу, сви обожавају Вучића и СНС. А и они који их не обожавају (на пример, демократе и ЛДП) не смеју да их озбиљно критикују све док тако одлучно напредују на „европском путу”.

Па опет ствар иде тешко. Не зато што је отпор наведених и ненаведених „ретроградних” елемената – укључујући и цркву – нарочито снажан (није ни издалека онакав какав би требало да буде), већ зато што су, суочени са преко сваке мере кооперативном српском страном, апетити Берлина, Брисела и Приштине енормно порасли. Па уместо да наставе с тактиком „корак–по–корак” имплементације косовске независности, изгледа да су мало пребрзо и превише додали гас у правцу потпуне и очигледне капитулације и тако малчице тргли, уплашили и забринули овдашње косовске „јунаке” који сада своје оклевање да из прве прихвате овај понижавајући, антиуставни и антидржавни споразум покушавају да представе као акт врхунске државотворности и патриотизма.

Али ако. Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Или да, још горе, њихово прихватање – у суштини – Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа. 

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”

Коментари4
63ffc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Будући председник .
Господине Ђорђе, за вас једно питање за анализу. Да ли се Бог бави политиком.
Aleksandar Mihailovic
Sa svime se slazem, ali, nije mi jasno kako se ovaj vrli i po najcesce ostroperni kolumnista ne zapita sta je sa R1244 i zasto se ne zahteva njena realizacija? Kao vrhunac diplomatskog besmislja i amaterizma bice zabelezena u istoriji diplomatije visegodisnja "jurnjava" zapregama do "fusnotice", a sve vreme gazeci po R1244, i neverovatna u istoriji covecanstva snaga parafa koji nisu potpisi. Frustriranost aktuelnih vlasti datumom i da se on dobije pre nego sto Hrvatska udje u EU je neverovatna. Da li je stvarno to bila mera angazovanja i pogonsko gorivo od 101 oktana? Sta ako nam se u EU desi isto kao Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Grckoj, Kipru, Spaniji, Sloveniji,... hoce li biti odgovornih za izgubljeno vreme i unistenu privredu, bankarstvo, prazne fondove, kontrareforme, puzanja i ponizavanja? Koliki deo dugovanja EU, a duguju preko 13.000 milijardi evra, smo spremni da pokrijemo danas kosmetskim a sutra vojvodjanskim bogatstvima? Koliko diploma cemo dobiti i priznanja za eksperte?
LL VM
Da li je moguce da je Djordje opleo i po DSS-u? Nije ni cudo sto je sneg u Beogradu.
moze da znaci ali ne mora da bidne
Ko kaze da strategija nove vlast,i koja se sad predstavlja kao pro-evropska, nije samo gluma ciji je cilj da dovede resavanje kosovskog pitanja do "paklenog" usijanja, a onda sve resultate poniste jer nece da predju "crvenu liniju" i tako "izdaju" Srbiju?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља