четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Приштина од осмеха до суза

Аутор: Бојан Билбијапонедељак, 01.04.2013. у 15:00
Олга Димитријевић са књигама (Фото А. Васиљевић)

Просветни радник у пензији и професор српског језика Олга Димитријевић рођена је и живот, до 1999, провела у Приштини. Живела је у старом делу града Диван-јол, где је, како сведочи, одувек било више српског живља. Олга је објавила три књиге о свом граду. У првој, описује своју улицу и најближу околину, у другој целу Приштину, док је трећа књига, под називом „Смех и сузе”, посвећена гимназији „Иво Лола Рибар” коју је похађала. Из свог града отерана је под претњом оружја, 15. јула 1999, месец дана после изласка српских снага из покрајине.

– Рођена сам 1941. у староседелачкој приштинској породици. Сећам се детињства у свом граду, памтим га по дружењу и безбрижности. Отац ми је био кројач, мајка домаћица. Није било лако обезбедити пристојан живот, али за све је било једнако. Памтим цветне баште, седење испод бехара, смех, песму – прича Олга.

У Приштини је у то време највише било Срба, а тек после су почели Албанци масовно да се досељавају. Долазили су са села, као и из Албаније.

– Када сам ја ишла у школу, било је само једно албанско одељење, а три српска. Међутим, када сам почела да радим у Основној школи „Мехо Барјактаревић”, већ је било више албанских одељења. Претила је опасност за радна места професора српског језика, јер се број албанских одељења стално повећавао, а српских смањивао. Албанска деца учила су српски као „нематерњи језик”, док су српска исто тако учила албански. Албанци су једни друге протежирали, гурали на истурена места. У почетку нисмо то примећивали, слагали смо се с њима, дружили се – објашњава наша саговорница.

Проблеми су почели доношењем Устава из 1974, када се већ осетило да ће бити великих невоља.

– У мојој струци то се огледало кроз питања уџбеника, поштовање закона и школског програма. Због тога што су били у већини, њихови ђаци увек су морали да добијају прве награде, без обзира на квалитет. Ситуација је ескалирала 1981, инсистирали су на томе да су обесправљени, а сви смо знали да није тако било. Школовали су се, радили, заузимали руководећа места. По националном кључу увек су били у предности. Почело је да бива страшно, изгубили смо већ слободу, и у раду и у животу. Престали су на послу потпуно да говоре српским језиком, а ми нисмо добро разумели албански, што је доводило до још већег неповерења – додаје Олга Димитријевић.

Само најистрајнији међу Србима остали су у Приштини, велики број се иселио, почев од шездесетих. А седамдесетих и осамдесетих то је попримило масовни карактер.

– У нашој згради од 10 станова, ми смо били једина српска породица. А кад сам ја рођена, читави делови града били су српски. Уставне промене крајем осамдесетих донеле су неки бољитак, али су зато Албанци напустили наше и створили паралелне институције. Тада сам радила у Министарству просвете Србије, као школски надзорник. Нисмо имали приступ у њихове школе, свака веза је била прекинута – присећа се Олга.

Током деведесетих ситуација је постала готово неиздржива. Убиства и малтретирања била су свакодневна појава. Српска деца не смеју увече да излазе, немају забавни и културни живот. У селима се дешавају убиства и шиканирања. Почеле су масовне селидбе.

– Коначан ударац догодио се 1998. и 1999, када су почели бомбардовање и рат. Наши мушкарци су морали да се организују и дежурају како би спречили упаде преко ноћи. До последњег дана нисам веровала да ћемо напустити град, мислила сам да ће страна војска да уведе ред. Али, тада су тек настале неиздрживе тешкоће. Људи су нестајали у Приштини. Насред улице наоружани људи су пресретали и отимали возила, српски језик није смео да се чује. Ни у продавници нисмо могли да купујемо – описује ове страшне тренутке Олга.

Онда су, почетком јула 1999, дошли људи са оружјем и избацили их из стана. Ништа нису могли да понесу. После десетак дана проведених у кући Олгине мајке, Димитријевићи су 15. јула напустили Косово. Данас, са супругом и две ћерке, Олга живи у Београду. У својим књигама наставља да пише о лепим сећањима живота у Приштини. Како каже, да млађи не би заборавили.


Коментари4
b1449
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ЈЕЛЕНА СИЋЕВИЋ
Једна сам од приштевки која лично познаје тетка Олгицу како сам јој се обраћала, као мајци моје другарице-вршљакиње Биљане. Мајке су нам се дружиле, а ми смо то наставиле у раном детињству док сам живела у најлепшој приштевачкој улици Аце Маровић иза Божура, а приштевци то знају где је.Јако ми је драго што неда да се сећања отргну забораву и била сам преплављена емоцијама док сам читала њену прву књигу. Велики поздрав свим приштевцима.s
мр Душко Челић
ПОТРЕСНО И СЕТНО СЛОВО О МОЈОЈ ПРИШТИНИ И СУДБИНИ ПРИШТЕВАЧКИХ СРБА. ХВАЛА ГОСПОЂИ ДИМИТРИЈЕВИЋ И ''ПОЛИТИЦИ''.
Marija Mitrović
Moj otac priča da su sedamdesetih godina, na primer, zapošljavali sedam Albanaca a jednog Srbina. I da su nakon ustava iz 1974. godine, kada su dobili svoje škole i univerzitet, masovno počeli da dobijaju diplome tj. njihovi profesori ih nisu obarali na ispitima, svi su završavali u roku i slično, samo da bi imali što više visokoobrazovanih ljudi. Uvek su i sve dobijali na nacionalnoj osnovi i zato što ih je brojčano uvek bilo više, a i to je bio deo njihove strategije – retko koja albanska porodica je imala manje od petoro dece. Sve su to decenijama planski radili da bi na kraju došli do ovoga sada. A i imali su Zapad iza sebe. Godinama su tražili republiku u okviru SFRJ ali, eto, na kraju dobiše državu...
Veselin Radovic
Iz price gospodje Dimitrijevic jasno se vidi kako su Siptari osvajali Kosovo od II-og svetskog rata pa do danas.I sam sam cuo pricu od jednog druga sa Kosova jos 1957 koji nam je pricao kako su Siptari postupali da bi oterali nealbance sa Kosova; pretnjama i unistavanjem useva, vocnjaka i vinograda,kradjom stoke i secenjem suma kao i presretavanjem dece na putu pre i posle skole.Pod svakodnevnim pretnjama i pritiscima Srbi i ostali nealbanci prodavali su svoja imanja i odlazili.Veliki broj ljudi je napustio pokrajinu kada su sa italijanskom vojskom nagrnuli Siptari iz Albanije koji se vise nisu vratili jer su njihovu imovinu i kuce okupirali Albanci.Prilikom pregovora u Briselu niko od nasih pregovoraca ne pominje da je Kosovo okupira-no i da se taj problem resava u OUN.Niko od njh ne isti-ce cinjenicu da su cisto srpska sela sada cisto albanska i da su gradovi ocisceni nego sada traze auto-nomiju za svoj narod na svojoj teritoriji.Vidi se da tu nesto nije u redu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља