четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:12

Србија разговара: Каква нам је културна политика потребна

Аутор: Марија Ђорђевић, Мирјана Сретеновићпонедељак, 01.04.2013. у 15:00
Јелена Богавац, Бојан Ђурић (Фото Р. Крстинић)

У Битеф театру је пре десет дана Либерално-демократска партија организовала скуп посвећен проблемима културне политике у Србији. Уз општу сагласност уметника да је, када је у буџету издвојено минималних 0,62 одсто за културу, готово апсурдно говорити о даљим корацима, чули су се, осим једногласног незадовољства, и неки конкретни предлози и мишљења у вези с могућим усмеравањем културне политике у Србији.

О томе шта су проблеми, грешке, а како би ситуација евентуално могла да се поправи, разговарали смо с редитељком Јеленом Богавац и чланом Председништва ЛДП-а Бојаном Ђурићем.

Политика: Који проблеми су најакутнији у културној политици у Србији до сада?

Богавац: Требало би деполитизовати културне институције, а конкурси да буду јавни. До тога се стиже кроз евалуације. Треба да се подстиче одговорност институција за програме и тако отвара могућност за донирање и расподелу средстава. Култура мора да изађе на тржиште, то стоји, али мора да постоји ниво субвенционисања високе, елитне културе којом ми као мало тржиште конкуришемо на већем, европском тржишту.

Ђурић: Морам прво да кажем да не волим термин „радници у култури” јер он као да гура те људе у позицију нужно зависног положаја у односу на државу.

Слажем се да једна врста субвенција мора да постоји. То је питање критеријума. Кад се успоставе критеријуми, с државних јасала отпадају они који су ту деценијама, а питање је да ли су постигли креативне и професионалне резултате. Не припадам онима који би у 2013. све објашњавали Милошевићем, али једну врсту неразумевања и резигнације вучемо из тих времена. Фокус је био обрачун с њим, а мало се разговарало шта треба да буде културна политика. Следи повратак у вредности деведесетих година прошлог века, на шта се наслања опште сиромаштво и кулминира са 0,62 одсто за културу и нулом за кинематографију.

Богавац: Иза тог броја више нема о чему да се разговара и на основу тог броја правити неку стратегију је надреално.

Политика: Да ли уметници осећају да их је демократска власт изневерила?

Богавац: Било је тада добрих кадровских решења као што су Јелена Кајго, Мија Давид...

Ђурић: Шта ми зовемо демократском влашћу? Било је много уметника на бинама ДС-а, не знам да ли су злоупотребљени, али сигурно нису добро „употребљени” касније. Ја не бих могао да изједначим власт, ако говоримо о периоду 2001–2003. и онога што се дешавало између 2004. и данас, или макар 2004–2007, када је на власти била политичка коалиција коју је представљао Војислав Коштуница, када је ДСС имао јасан светоназор у различитим областима, па и у области културе. Ако је естетика 2008. била молебан за Косово, сада имамо бизаран национални пројекат о Константину Великом.

Политика: Утисак је да странке десније оријентисане имају јаснији идеолошки концепт када је култура у питању, а да демократе то нису имале...

Богавац: То је само номинално, а заправо крије исту шизофренију, што значи потпуно непостојање смера културне политике. Никада се није десило да имамо петогодишњи план развоја културне политике. Нисмо се никада бавили дугорочним планирањем у култури.

Политика: Како у том смислу видите улогу Националног савета за културу?

Богавац: Они имају саветодавну улогу и од нас су тражили да својим акцијама „одоздо” потпомогнемо потписивање неких административних пракси. Постоје меморандуми које би држава требало да потпише, како бисмо дотакли фондове и надоместили слабост државе. Наравно, ако нудимо нулу, тешко ћемо ући у европски копродукциони систем.

Ђурић: Тај савет је нека врста оуризације културе. Расправљамо како да се минимални новац у култури подели, што је погрешно. Треба јасније дефинисати интерес и на политичком тржишту борити се за своје интересе. Кључно је ко је одлучио да се огромни буџетски новац потроши на субвенције „Фијату”, а не за културу или неку другу област. Имамо 1.700.000 пензионера који врше јасан притисак и увек ће се изборити за 2,5 милијарде евра буџета.

Политика: Да ли то значи да људи који раде у култури нису довољно организовани?

Богавац: Крајње је време за тај степен самоорганизације, и то је могуће.

Ђурић: Тада ће се ти интереси сусрести са интересима других странака. Чини ми се да се улепшава прошлост, сања се о седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века, када је наводно држава више бринула о култури. Нисам сигуран да је тако. Чуо сам за предлог да се врати порез на шунд, али проблем је што ће о томе опет одлучивати политичари.

Богавац: Као када народњацима дајемо националне пензије. Дивна идеја, само је питање ко ће да додели и коме.

Политика: Да ли је могућа департизација културе и како је ви замишљате?

Богавац: То звучи сулудо, оптимистично и необјективно. Прво мора да се успостави критеријум у бранши јер имамо пад критеријума.

Политика: Позоришта су покренула иницијативу да се програми установа културе изузму из примене Закона о јавним набавкама...

Богавац: Тај закон је апсурд и ја то не могу да коментаришем.

Ђурић: Тада ће ревизорски полицајци процењивати колики треба да буде буџет, или ансамбл, као што је градоначелник хтео да глумцима додели статус јавног службеника. То значи радно време од осам сати и да не смете да будете нападно нашминкани на радном месту, дакле, на позоришној сцени.

Богавац: Доћи ћемо брзо и до аутоцензуре која ће нас сахранити.

Политика: Политичари неретко заступају тезу о изласку културе на тржиште...

Ђурић: Мене нервирају институције културе какве су данас. Политичари сигурно мисле да је овај модел бољи, али ваљда нико не жели да буде вечити хипик. Квалитет и комерцијалност је могуће спојити, држава то може да омогући, рецимо реформом пореског система. Привредник може део пореске обавезе да намени за културне програме.

Богавац: Апсолутно. То мора да дође из саме власти. Има сувише институција и не може све да их одржи у животу.

Политика: Мислите да је отпуштање запослених решење?

Ђурић: Не мора, тада залазимо у закон о раду. Ту су уговори на одређено и неодређено, то је проблем установа јер су странке запошљавале своје, мање талентоване људе. Уметници питају зашто уговори важе само за њих, а не и за друге у јавним установама. Разматра се да ли да уговори буду на три, а не на једну годину, што је боље. Уговор на годину дана је пре био изузетак, посао се добијао у 23. години а са 65 се ишло у пензију.

Политика: Да ли Београд може без Битефа и Феста, као што је на трибини рекао Чедомир Јовановић?

Ђурић: Мислим да би Београд „цркао” без Феста, али ће исто „црћи” ако сваки Фест почне снимком о великим временима кад су овде биле велике звезде. Нема више Тита.

Богавац: Битеф и Фест као такви не могу више да функционишу. Све ово што смо рекли, требало би применити на Битеф. Дајте културу у образовање јер смо видели ко су идоли матурантима. Ту нам гори, за децу никад није касно.

Ђурић: Али, кључно питање је какав нам је учитељски факултет? Лепо је то, увођење културе и уметности у школе, али ко ће да спроводи такво образовање? Па на учитељски факултет се гурају мање амбициозна деца, понавља им се да ће имати мале плате, али да ће бити на сигурним јаслама до пензије. Нисам сигуран да такви кадрови могу да спроведу образовни програм о коме говоримо.

Политика: Да сте на месту министра културе, у земљи у којој је издвојено 0,62 одсто за културу, шта бисте најпре учинили?

Ђурић: Укинуо бих субвенције за „Железнице Србије” и државне губиташе, па би 10 одсто тих субвенција решило акутне проблеме установа културе. Вршио бих политички притисак на оне који се баве другим ресорима да не уништавају будућност неопрезним изјавама, у стилу „да је Ниш највећи римски град после Рима!”. И сада има потенцијала који се не користе јер у Србији светски продуценти могу да снимају под повољнијим условима. Али, то не може да буде прича о томе како је пре 30 година изгледао „Авала филм” и како је све упропастила приватизација. Није то проблем, него оно што је 1989. или 1990. неко рекао: „Не умемо да радимо, него умемо да се бијемо”.

Богавац: Највише бих се ослонила на кадровску политику. Позоришним речником речено, добра подела је 80 одсто добре представе. Трудила бих се да у том начину одлучивања будемо искључиво конкурсно и отворено вођени професионалним квалификацијама које нас вреднују за обављање неке дужности у култури.

Политика: Али професионална квалификација је у Србији релативизована...

Богавац: Не може да буде релативизована ако се направе такви конкурси који тачно прецизирају шта и како. И чиме конкуришеш.

Политика: У реду, али дође нови управни одбор и промени статут и услове конкурса за новог директора. У том смислу говорим о релативизацији...

Ђурић: Ако је критеријум диплома, је л’ би то била искључиво диплома државног факултета?

Богавац: Не мора да буде. Али да се закључи степен стручности то је озбиљан и велики посао. Сад се купују докторати и то указује на невероватну параноју.

Политика: Како ви, Бојане, објашњавате да је ЛДП-у неколико људи баш из света уметности окренуло леђа. Мислим на Биљану Србљановић, Ненада Прокића...

Ђурић: Не бих их стављао у исти кош. Они су привремено били учесници политичког живота у Србији. Ту пре свега мислим на Биљану Србљановић. Она није ни имала амбицију да буде прави професионални политичар. Изнела је неке своје примедбе и имали смо нормалан дијалог. У случају Прокића не треба много да објашњавам његову и нашу позицију. ЛДП не би смео да посматра Александра Вучића феноменалним политичарем, модернизатором Србије. Прокић у овом тренутку из неких својих разлога тако размишља, а ја му желим сву професионалну и личну срећу.


Коментари11
d239c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

rade stevanovic
gdje je ovde kultura?ovo je borba za goli zivot,namnozilo se dosta toga u poslednjih 20 godina sto je samo sebi nazvalo kulturom,posebno u beogradu.raslo je to pararelo sa borbom protiv nenarodnog slobinog rezima.investitori u tu investiciju tvrde da su ulozili 75 miliona evra,lepe pare,pojedene,popijene,krepala krava rekli bi mi nekulturni,koji ne uzesmo ni parce tog komada kolaca. drugovi samozvani kulturnjaci opet grjesite ne moze vas LDP izvesti iz zablude. pamet u glavu osvestiti se ,sveca dogereva.
luxe deluxe
Svi koji su 2000.uvodili kapitalizam neoliberalnog tipa,morali su da znaju kako će u tom slučaju izgledati čitava društvena pozornica..
Аци Јург 2
Дакле, железничари раде, доносе корист целокупном друштву а не учествују у деоби те користи. Пруге су нам онолико добре колико привреда може да уложи новца у пруге. Комфор нам је онолики колико и моћ привреде: нема вагона, нема локомотива, али железница ради и КОРИСНА је целом друштву. Кад привреда и грађани нису у могућности да плаћају економску цену превоза робе и кад железница не послује по економским принципима - у реду је да буде дотирана. Ма, хајдете, престаните да плаћате трошкове неком ко ради за вас, престаните да му дајете плату и он ће умрети, па неће имати ко да ради за вас - и онда ћете и ви нестати. Било би лепо сви да знају да је железница у најамном односу према свеукупном друштву а да је врло корисна и да заслужују коју благу реч - што се не може рећи за неке "јавне" и јавне раднике.
Аци Јург
Да, интервју који наводи на реакцију (не оставља људе равнодушним, судећи по реаговању читалаца: задивљен сам високим квалитетом коментара и беневолентношћу учесника). Поносан сам што припадам тзв. "мислећем" народу. Е сад, о железници: постоје истине које нису баш видљиве - није реч ни о заверама ни о скриваним истинама - једноставно, неке чињенице нису много интересантне јавности. Тако је са нашом железницом; нападана је да арчи народне паре, а она троши буџет једнако као и Скупштина и др. Држава је пре много година изградила пругу, формирала железницу да, на општу корист ради; у корист привреде, грађана, државе. Железница ради - сви имају корист. Кад је пре неког времена била нека хаварија на прузи према Вршцу, па даље ка Румунији - јавност је обавештена да због прекида саобраћаја привреда штетује дневно неке милионе еура. Кад је својевремено због неког штрајка био прекинут саобраћај на прузи - јавност је сазнала да се дневна штета мери милионима еура.
Zrakomlat Helicopters
Prvo porez na Šund, kao sto je nekada bio. A koliko ima Šunda, od toga se moze finansirati kultura. Otisli smo u minus, a mi vazimo navodno kao duhovni narod. Intelektualce nam finansiraju strani donatori, tako da i "nasa pamet" nije vise nasa i "hvatamo se za glavu" sta sve mozemo da cujemo od nasih intelektualaca, koji trebaju da budu uzor i dika naseg drustva. .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља