петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Светац међу песницима

Аутор: Зоран Радисављевипетак, 05.04.2013. у 22:00

У Требињу, на манифестацији „Дучићеви дани”, данас је почео дводневни научни скуп о песничком делу Алека Вукадиновића (1938, Милованац, код Пећи), који организује Институт за књижевност и уметност из Београда и град Требиње. Песнички првенац, збирку „Први делиријум”, Вукадиновић је објавио 1965, али је књижевну славу стекао збирком „Кућа и гост” (1969). А онда су уследиле култне књиге: „Далеки укућани”, „Ружа језика”, „Тамни там и Беле басме”, „Божји геометар”, „Песме”, „Песнички атеље”…

Како се осећа песник којем за живота „мере реп”?

Овакво признање и оваква валоризација једног песничког опуса у целини највише је што једно песничко биће може да доживи. И то од највећих имена наше модерне науке о књижевности и књижевне историје. Сад знам да моје рођење није било узалудно, и да је мој песнички дар заживео у правом поднебљу, и одјекнуо међу духовима највиших вредности.

Књигом „Кућа и гост” ушли сте на велика врата у српску поезију. По чему се ваш песнички глас издвојио од осталих песника?

То је била прва књига језичко-мелодијске имагинације и имагинације чудесног, у време када су на сцени биле сасвим друге поетике. Већ прве њене песме, које сам објављивао по листовима и часописима – као што су „Кућа и гост”, „Кућа немогућа”, „Поноћна чаровања”, „Биљна чарања”, „Врата неповрата”… наишле су на велики одјек. И критичка и читалачка јавност подједнако су јој се обрадовале. Била је, и остала, тако вољена књига, да многи који су до ње дошли, према њиховом сведочењу, чувају је и данас као кућно благо.

Књижевна критика вас је одмах прихватила. О вашој поезији писали су наши најзначајнији књижевни критичари, али и песници. Колико су вам била драгоцена та тумачења?

Била су ми врло драгоцена и подстицајна, али су ме, такође, и обавезивала. Песник никада не сме да се опусти, мора непрекидно да има строг однос према сопственом делу. С друге стране, без јаких критичких духова свакој књижевности је веома тешко. Било је и код нас идеолошког насиља, и посебних опасности за књижевност идентитета. Али су најбољи међу најбољима чували националну магистралу. Највећи критичари, од Зорана Мишића до данас, сачували су српску књижевност.

Да ли вам годи поређење с Момчилом Настасијевићем?

Изузетно. Веома ценим Настасијевића, тог свеца међу песницима. На песничком плану имамо несумњиве сродности, то јест налазимо се у истом сазвежђу са својим оригиналима. Обојица смо песници благе, патинизиране мелодије, предачке, слојевите. Зближава нас, такође, густи, збијени стих. Он је своје циклички организовано песништво саткао у седам лирских кругова, а ја своју цикличну композицију песничког епа, попут „Велике приче”, развио у 76 кругова – прстенова. По цикличној организацији певања, а и још неким својствима, видим своје сродништво, поред Настасијевића, и са Попом.

Кућа је централно место у вашој поезији. Она није само место становања, већ живо биће?

Она је и „кућа бића” и „живо биће”. Као „жива”, она се и сама креће, са свим својим симболима и архетиповима, кроз многобројне пејзаже. У њеном бићу, односно историји њених значењских варијетета садржан је један од кључева моје филозофије.

Ваше песме су једно велико путовање кроз језик. Како, заправо, настаје песма, та „ружа језика”?

Та циклична композиција књига и песама, која ствара кретање, односно то „велико путовање кроз језик”, и јесте тај модеран лирски еп, који је веома рано, и врло прецизно, именовао Александар Јовановић. Тој целини дао сам име „Књига прстенова”. Међутим, о самој „ружи језика”, како о појединачној песми, тако и као метафори за целину моје поезије, наши модерни критичари су тако исцрпно и убедљиво писали, да је сувишно да кажем било коју реч.

У коликој мери је је ваш завичај заслужан за такав начин певања?

Песник има најмање два завичаја. Први је цела духовна баштина и традиција сопственог народа. Дубоки рудокопи и матрице националног бића, из којих избијају сва врела предачких мелодија. Други је део његове биографије, његово родно поље, са којег песник, као пчела, сабира најдрагоценије ферменте за своје творачко здање. Лако се може уочити мој родни завичај у мојој лирици: од васојевићких пејзажа –описаних у „Души сећања”, до благог метохијског поднебља, освештаног и освећеног црквеноманастирском иконографијом, која се осећа у мелодијама моје поезије, и у многобројним списима.

Рођени сте на Косову и Метохији. Како гледате на све ово што се догађа с нашом јужном покрајином?

Гледам са тугом и неверицом. Питање свих питања је: како је то могуће да један матични народ, од великог историјског значаја и дубоко укорењен, буде протеран са својих вековних огњишта, од једне мањине, по свему незнатне. То питање би требало непрекидно постављати великим светским силама, које су све то произвеле, и домаћим издајницима из Брозовог периода, који су им припомогли.

Отимају нам језик, уништавају писмо, јавно говоре да хоће да нам промене свест. Шта ће бити са српским народом?

Све нам то чине 24 часа дневно. Али, они не знају исконску снагу српског народа. Захваљујући њој, ми смо преживели сва искушења негативне историје. Уосталом, ми имамо своје моралне и духовне оријентире, висинске коте које се никад не гасе. Светосавско јеванђеље, Хиландар, прадедовска вера, Мирослављево јеванђеље, српски језик и српско писмо – били су нам луча одржања кроз векове, као што ће нам то увек бити. Цело српство, и ово овде, и загранично, мора бити јединствено, и окупљено око мајке Србије.


Коментари3
bb44a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan
Ja sam šokiran ovim intervjuom i njegovom zastrašujućom retrogardnom retorikom, posebno u delu posvećenom Kosovu i Metohiji, i sudbini srpskog jezika. Da li je moguće da se ovakvim glasovima, kao što je destruktivni i antidruštveni glas Aleka Vukadinovića, na ovakav način daje medijski i javni legitimitet? Mene bi bilo sramota da ovako nešto kažem, a bilo bi me i sramota da kao urednik pustim ovakav tekst. No, izgleda da nikome ne smeta ovaj duh palanke koji govori kao da je 1813, a ne 2013. godina.
Nada Markovic
"Смрзли од јада, мркли од студи Ко да су, Боже, тек полуљуди Вејте пахуље најцрњег снега Дошло је време зла најгорега Залазе боје видљивог друма Залазе куће, залази шума Уста су глува, речи су неме Потоње време, Потоње време…"
Nada
Molim vas, kada bi neko mogao da napise ovde neki stih, Aleka Vukadnovica, da procitamo - bilo bi divno!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља