петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:43

Истина је неизрецива

уторак, 08.05.2007. у 18:33
Јара Рибникар

Јуче је у Удружењу књижевника Србије представљена књига "Гамбит Јаре Рибникар" новинара и публицисте Младена Гвера у којој је аутор сабрао своје интервјуе са познатом, недавно преминулом списатељицом. Књигу је штампала издавачка кућа "Филип Вишњић" а из ње објављујемо одломке из последњег Гверовог интервјуа са Јаром Рибникар.

Све је мање добрих људи, све је више агресије?

Један грчки теолог и филозоф, Панајотис Кристу, написао је у својој књизи: "Добро није дато човеку рођењем, али му је дата духовност да добро у себи стално развија". Мени се страшно допала та  реченица и цитирала сам га у мојим новим текстовима, које сам објављивала у "Књижевности" и  "Зори". Духовност, то је задатак човека. Смисао је развијати своју духовност. А знати да постоје нагони у човеку, то значи да треба знати поставити се према њима како треба.

Интензитет и у записима додирнуо је неизрециво…

Јесте, јесте. Мене у последње време занима тема неизрецивости. Стално неко хоће да изрази однос према бескрају, однос према смрти. У ствари, сви велики песници, сви су се бавили тим питањем, рођењем и смрћу. Значи, краткоћом која нам је дата судбином, нашим кратким, сићушним животом према вечности.

Треба бити свестан тога па се потрудити да у том сићушном временском распону развијамо духовност која је нама дата и схватити да постоји неизрециво које је свуда присутно и у сваком човеку. То је једно богатство.

Ја сам баш писала о неизрецивом које постоји у апсолуту, у универзуму који се непрестано шири. Ми то тако кажемо, али не разумемо. Ми не знамо у чему се налази тај универзум, може бити у једној кутији... Ипак, трудим се да изразим размишљања о томе шта је то неизрециво међу људима. Рецимо, кад неко одлази и застане на вратима, па се окрене и онда оде, он вам је нешто неизрециво послао. То се не може рећи, разумете. Или ја, када сам после Владине смрти први пут изашла у позориште, Мима Дединац ме позвао, то је био Атеље 212.  То је, можда, била већ 1956. година. После Владине смрти дуго нисам излазила. "Морате, Јара, доћи", ваљда је то било због Бекета.

Кад сам ушла тамо, осећала сам се ужасно. Погрешно, није требало да дођем. Била сам окренута само своме болу. Одједанпут, неко ме је нежном руком загрлио с леђа. Мима Дединац. "Ајдемо, Јара", само је то рекао и одвео ме на моје место. Ја кажем: "Хвала Вам, Мима."

Видите, толике године су прошле, он је мени неизрециву поруку предао, неизмерну. То су најфинији односи међу људима, као што су између мајке и детета. Никад мајка није до краја деци рекла оно највише што осећа, нити су деца икада родитељима рекла оно најважније што су они  осетили или доживели. Постоји неко неизрециво које спаја, они се држе заједно. То неизрециво је страшна веза међу људима. Они знају да су повезани, а не могу да вам објасне шта је то.

Неретко за неизрециво везан је бол, који сте већ поменули. Да ли се бол сасвим приближава неизрецивом?

Сви се олакшавамо кроз речи, а бол је најчешће без речи. Свака реч је као врх једног леденог брега, знате, а све је оно најважније испод те речи. Некада се говорило да постоји подтекст. Постоји много више од тог подтекста. Иза сваке изговорене речи је део тог леденог брега који плови. Е, сад, неко ко је врло сензибилан, он у речи коју сте изговорили осети чак оно што је испод површине, осети део неизрецивог који хоће да се саопшти. То се кроз неке може осетити, нешто што бисте покушали да доживите, не да изразите. То је тај контакт са оним недостижним, знате.

Као кад  је Исидора Секулић клечала док је преко радија слушала музику Јехудија Мењухина?

Тачно, јесте, јесте. Изванредно сте то запазили. Увек сам говорила да музика даје највише могућности. Јер, речи су сиромашне, чак и код песника. Речи увек за собом вуку брег неизрецивог. Неки пут осетите, неки пут доживите оно што је она или он осећао пишући, рецимо, ту песму. Али, врло често то се не осети. То остане тамо, туђе.

Ако сам добро разумео, истину је, у ствари, веома тешко саопштити?

Врло тешко. Врло тешко.

… Ово што сте причали може да буде, дакле, некакав велики напор да се зрнце нечега, филозофије живљења, сачува кроз писани симболички ред. Да ли се то може рећи и данас за свеукупну литературу, да из разних праваца само покушава да досегне истину?

Апсолутно сте у праву, апсолутно. Недавно сам читала нешто од Миодрага Павловића. То је човек који живи потпуно изоловано, а иначе знам оно што пише, он је човек који је на путу да досегне врх духовности која је доступна човеку. Мало је тако тихих људи као што је он. Значи, он има некакав задатак, мисију. Не може бити да је човек случајно овде. Такав човек бежи од дневне рутине, то га омета, заустави се и каже себи: "Ја овде имам задатак."

Коментари0
77992
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља