Пре него што засуче рукав да би крв дао на анализу у некој приватној лабораторији, пацијент најпре мора да добије број под којим ће његов узорак да буде заведен. Дежурни техничар не сме да му извади драгоцену течност без заштитних рукавица. Педантност у раду, поштовање процедуре и стерилност инструмената са којима барата – три су ствари око којих не сме да буде збора. Ситуација ипак може да измакне контроли после само неколико часова, када почиње оно најважније – очитавање резултата. Ако је погрешно, пацијента оно може да кошта нерава и здравља, јер лажни налаз подразумева погрешну терапију.

Ко овај посао у приватној пракси данас ради? Да ли у радне задатке биохемичара повремено „улећу” микробиолози, или обрнуто, можда неко трећи, рецимо лаборант, питање је на које одговор знају само они којима је поверена таква дужност. Највећи проблем је што лабораторије у Србији нису акредитоване, јер да јесу – тачно би се знало шта ко сме да ради. Незавидну ситуацију у овој области можда би могли да реше стручни надзорници које именује држава, чији је задатак да проверавају хигијенске услове рада, у каквом је стању опрема, ко обавља стручне послове... Они нажалост спорадично обилазе приватне лабораторије, најчешће једанпут годишње. Када дође време за „визиту”, посао им се на крају сведе на „чешљање” документације. А тамо где проблем заиста постоји, неки чланови надзорног тима не могу ни да завире, јер су лабораторије заведене под лажним именом. Микробиологу надзорнику, истина је, нису отворена врата биохемијске лабораторије у којој свакако „испод жита” ради и микробиолог!

Овакав јавашлук колосалних размера пре свих дозволила је држава која приватним здравственим установама очито не може ништа. Јер да може, онда би бољој ситуацији на терену допринело тих 240 надзора у лабораторијама којима се у претходне три године похвалила здравствена инспекција Министарства здравља. Ни изречене казне до 500.000 динара изгледа нису могле да уздрмају власнике лабораторија. Број издатих забрана рада (било их је 16) такође није помогао. Пацијенти и даље преузимају налазе без потписа биохемичара или микробиолога, на извештајима им често пише да је резултат стерилан, што реално није могуће, јер у свему мора да буде бактерија, макар и оних које нису штетне по здравље.

Ако се грешке у раду приватних лабораторија дозвољавају, што је сасвим неопростиво, онда тако бар не би смело да буде у државним установама којима се грађани више окрећу. Већина њих материјал односи у домове здравља које касније на анализу преузимају заводи за јавно здравље. Многи нажалост не знају да узорак може да стоји у бочици или епрувети највише два сата откако је узет. По узорке у домове здравља углавном долазе возачи завода, што је у реду, али је важније стижу ли по њих на време. Обично пробију рок, макар због гужве у саобраћају, па је контаминација узорка неминовна.