Одлазак Маргарет Тачер, као и недавно појављивање филма у коме је Мерил Стрип покушала да дочара њен животни пут, поново су изазвали талас интересовања за првог женског премијера у историји Велике Британије. Баронеса Тачер је по свим истраживањима проглашена за највећу политичку личност у Британији у другој половини двадесетог века, и данас је неспорна чињеница да се ради о великој историјској личности. Оценити њен стварни учинак, испитати шта је остварено од њених намера и како данас стоји њено наслеђе, чини међутим много тежи задатак.
Највећа препрека за њену реалну оцену је такозвани мит о неолиберализму за који је она заједно са Реганом прикачена. Деценијама постоји тенденција да се сав њен рад сведе на упрошћену причу о дерегулацији, протеривању државне интервенције, приватизацији јавних предузећа и бруталном укидању нерентабилних рудника. Њене намере на економском пољу су заиста, бар делом, ишле у правцу дерегулације. Међутим читав тај пројекат има смисла искључиво уколико се стави у укупни шири склоп система вредности за који се она залагала, и ако се разуме позиција у којој је затекла своју домовину.
Маргарет Тачер није била лидер либералне већ Конзервативне партије, оних старих торијеваца који су крајем шездесетих имали разумевања за провокативне па и бруталне ставове једног Инока Пауела. Човека који је пре свега указивао на растакање друштвеног па и биолошког бића Британије. У деценији која је претходила њеном доласку на власт Британију није погађала само економска криза већ дубока морална, вредносна, и пре свега криза поретка. Британија иначе не баштини неку посебну традицију добре администрације, али након свих реформи и децентрализација управе које су рађене у претходном периоду та земља је постала симбол јавашлука, неефикасних јавних служби, запуштених водовода и канализација, ђубрета које се не односи... Захваљујући митовима који се натурају несрећним земљама попут наше, потпуно се превиђа чињеница да је један од првих потеза, али и услова за свеобухватну реформу друштва и економије за време Тачерове била радикална поновна централизација државе и јавне управе. Тиме је спречено да локални моћници од својих општина праве мале феуде у којима раде шта желе.
Тачерова је добила поверење Британаца због своје бескомпромисне енергије, храбрости, лидерства, али и због одлучности да у земљу врати ред, ако треба и чврстом руком. Чувене су њене метафоре о томе да државу жели да води онако како добра домаћица води своје домаћинство: чисто, уредно, без задуживања. Свемоћни синдикати су пре ње могли да уцењују власт, да испумпавају субвенције за фирме у којима су радили без обзира на њихову неефикасност и све мању смисленост. У опасну и захтевну борбу против њих Тачерова се упустила са позиција озбиљног британског националисте. Она их је оптужила да себично, зарад сопственог интереса угрожавају економску стабилност и будућност британске привреде, спречавајући је да постане динамичнија, ефикаснија, а држава тиме и јача и оружано спремнија.
Свој легитимитет је у старој британској традицији учврстила ратом. Победом над Аргентином (у успешном покушају да очува свој колонијални посед) задобила је престиж и поверење суграђана, и тек овенчана ратном славом могла је да уђе у још захтевније економске и социјалне реформе. Чињеница је да је она довела у ред британске финансије и помогла реструктурацији британске привреде. Но има много оних који њу оптужују и за отварање простора за размахивање савременог финансијског капитализма, односно за давање прилике банкама да шпекулацијама на крају изазову и последњу велику кризу.
Политичка коректност спречава да се сагледа и њен поглед на спољну политику, а посебно њен радикални евроскептицизам. У време њене владавине јесте прогуран Јединствени европски акт, али је она изборила повраћај великог дела средстава из европског буџета и одбила је да Британија потпише Социјалну повељу. Евроскептицизам је потицао из истог извора као и њено доследно противљење уједињењу Немачке. Чини се да савремени развој потврђује њене ондашње страхове да ЕУ на крају може постати проширени економски простор једне моћне и велике Немачке.
Показујући њену политичку некоректност, након што смо показали да је била десничар, националиста, централиста и евроскептик, допунимо то и хомофобијом. Њен основни мотив била је обнова традиционалних вредности и борба против сваке врсте попустљивости из седамдесетих. У склопу борбе за обнову класичних моралних вредности и породице крајем осамдесетих је покренула и антихомосексуалну кампању. Након чувеног говора на конвенцији партије, прогурала је закон (секција 28) којим је забрањено промовисање хомосексуализма у јавном простору.
За Британце је Тачерова најбољи премијер кога су имали. Како би данас у Србији прошао неко ко би следио такав политички програм?
Виши научни сарадник у Институту за европске студије
