Замислите да амерички грађани никада нису чули за злостављање затвореника у Ираку. Помислите да не знају за бруталан однос према осумњиченима за тероризам на „црним локацијама” администрације САД. Или за програм беспилотних летелица, дронова, који је под Обамином администрацијом доживео експанзију. Или за прислушкивање Американаца без судског налога под Бушом млађим. То је свет без дојава.
Овим речима уредница у „Њујорк тајмсу” Маргарет Саливен у редакцијском коментару говори о значају „Викиликса” и других узбуњивача за квалитетно новинарство.
Временска дистанца новог контингента објављених тајних дипломатских извештаја названог „Кисинџерове депеше” (обрађују седамдесете године прошлог века) највероватнији је узрок мањег одјека него у случају „Кејблгејта” који је из темеља потресао владу у Вашингтону. Наравно, вредност ових извештаја је непроцењива, јер даје досад невиђени увид у закулисне игре тадашње америчке дипломатије и доноси многе непознате пикантерије о планетарним догађајима од Индије до бивших европских социјалистичких земаља. Зашто је онда изостала жилавија подршка такозваних правих новинара колегама из „Викиликса”? „Кисинџерове депеше” су биле на насловним странама највише 24 сата, а новинари се само повремено баве Асанжовим заточеништвом у амбасади Еквадора у Лондону.
Поједини коментатори тврде да је у водећим медијима јака струја оних који сматрају да „Викиликс” и његови штићеници не могу бити названи новинарима, те да деловање узбуњивача није ни изблиза тако важно, као код правих журналиста. Колико је овакав став у ствари погубан и по једне и по друге говоре и подаци према којима су од појављивања „Викиликса” узбуњивачи постали права угрожена врста, што директно погађа и – новинаре.
Неки су попут бившег агента ЦИА Џона Киријакуа, који је проговорио о злостављању заробљеника у тајним затворима – завршили у затворима. Други, попут редова Бредлија Менинга, суочавају се са оптужбама о „помагању непријатељу” због тајног материјала који је дао Асанжовом „Викиликсу” и прети му доживотна робија.
Истовремено владини службеници непрестано наводе националну безбедност као разлог за даље процесуирање узбуњивача. Они поручују да „легитимне тајне морају остати тајне”. Неки новинари, међутим, сматрају да су дојаве које стижу од узбуњивача често најважнији елемент при расветљавању шкакљивих тема.
Тако некадашња звезда „Гардијана”, а данас члан екипе „Њујорк тајмса” Деклан Волш назива дојаве „нефилтрираном крвљу истраживачког новинарства”. „Могу долазити од непоузданих или чак компромитованих извора, имати бројне нетачности и захтевати пажљиву проверу да би од њих настала добра новинарска прича. Ништа од тога међутим не умањује њихову вредност за новинарство.”
Које год становиште да се заузме једно је јасно – дојављивачима се суди и кажњавани су као никада пре. Амерички Закон о шпијунирању из 1917. је за 92 године свог постојања примењен свега три пута за процесуирање владиних службеника због одавања поверљивих информација медијима. Али само у првом мандату Барака Обаме искоришћен је шест пута за гоњење дојављивача, а неки од њих су већ завршили иза решетака.
Поледице овакве политике су већ видљиве, па амерички медији све чешће пишу о отежаном добијању „неименованих извора” у администрацији, управо због њихове бојазни од оштрице Закона о шпијунирању.
У таквим околностима суженог маневра како узбуњивања тако и новинара, не јењавају ни други притисци на „Викиликс”. После првог усхићења донатора, у последње време се појавио проблем финансирања целог пројекта. Неке земље су се потрудиле да покрену механизме онемогућавања донирања новца „Викиликсу”, што у скоријој будућности може постати велики проблем, јер одржавање сервера на којима се чувају милиони депеша – кошта много.
Премда се чинило да ће оптужбе Асанжа за сексуално злостављање, за које либерална штампа листом сматра да су у најмању руку сумњиве, сломити оснивача „Викиликса”, то се није догодило. Међутим, на његову ионако незавидну позицију додати су нови притисци. Последњи напад на лик и дело Асанжа се спрема у холивудској „фабрици снова”. Ускоро би требало да буду пуштена у биоскопе два филма која у негативном светлу говоре о оснивачу „Викиликса”. На та остварења се обрушио и прослављени редитељ и оскаровац Оливер Стоун, који је недавно посетио Асанжа у Лондону.
На свом „Твитер” налогу је уз фотографију са оснивачем „Викиликса” написао: „Џулијан живи скромно и дисциплиновано у малој соби. Мислим да већина људи у САД не схвата колико је важан ’Викиликс’ и зашто је Асанжу потребна подршка.”
Док јавност не прихвати важност информација које владе покушавају да сакрију под ознакама тајности, највишу штету трпе грађани који не знају шта заиста раде њихове вође.
