понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:56

Заборављени јунак са Повлена

уторак, 30.04.2013. у 12:00
Стојадин Мирковић: слика из војничке књижице

Ваљево – Обрадовала се Аница Мирковић када смо стигли пред њену кућу у ваљевско село Горње Лесковице. Иако је знала да ћемо начети тешку и болну причу, накратко је скренула разговор на малињак тврдећи како се од прошлогодишње суше још није опоравио.

Потом je сетнијим гласом казала да је захвална свима који је посећују, говоре и пишу о њеном сину Стојадину Цолу Мирковићу (1972–1991) како се његово јунаштво и погибија када је тек закорачио у живот не би заборавили.

Када је почетком 1991. године у ваздуху мирисало на големе невоље, Стојадин је испод препуне шатре испраћен на одслужење редовног војног рока у Бањалуку. Да се обучи за тенкисту и возача транспортера.

Томе се радовао и био поносан. Када је обуку завршио са одличним успехом очекивао је, тако је навео у једном писму, да буде прекомандован у неки од градова и касарни које ће бити ближе родном Ваљеву. Међутим, упућен је у Бјеловар, односно тамошње војно складиште Беденик које је било једно од највећих, за гориво и муницију у тадашњој Југославији.

После вишедневне блокаде, разне паравојне групе из Хрватске појачавале су напад на складиште и његову посаду, да би 29. септембра 1991. кренуле у свеопшти напад. Командант складишта мајор Милан Тепић наредио је повлачење, што је млађани и поносни Стојадин одбио, позивајући се на војничку заклетву коју је дао пред старешинама, друговима и родбином. „Ако треба и свој живот ћу дати...”

У једном моменту разорна „зоља“ је погодила транспортер у којем је био деветнаестогодишњи Цоле. Када је видео шта се десило, његов командант мајор Тепић је дигао минирано складиште у ваздух.

 – Мом Цолу је до краја војног рока остало нешто више од два месеца, јер је уз наградне дане очекивао да раније скине униформу. Хтео је да се врати кући и да настави да одржава имање, јер му је отац, односно мој муж Живојин, млад погинуо приликом превртања трактора. Сећам се, када је стигло његово последње писмо молио ме, због ситуације у земљи, да се не секирам и поручио да ће доћи да се ожени на време. Да заврши започету кућу у Ваљеву са старијим братом Добривојем. Од свега тога туга и бол. Пуна три месеца после погибије нисам знала праву информацију и потајно сам се надала да ће једно јутро или вече покуцати на врата. Међутим, мајчина војничина стигла је ковчегу обмотаном државном заставом – присећа се Аница, додајући када је све то морало тако да буде, утеха и понос су јој што се понео тако храбро.

Бришући сузе, додала је да је имало по коме да му дође, јер је Цолов отац био Титов гардиста, деда по оцу краљев гардиста, који су војску поштовали као највећу светињу.

 Мајки Аници остало је само војничко признање за јунаштво њеног сина

На питање да ли је држава заборавила да на прави начин награди јунака испод Повлена, Аница је слегла раменима и после дуже паузе додала:

 – Он је херој у мом срцу а убеђена сам и међу онима који су га познавали и чули како се понео у окружењу вишеструко бројнијих и бруталних нападача. Што се тиче државе, она како хоће. Можда једног дана и то учини. Што се тиче осталих обавеза, држава је сносила све трошкове око сахране, дала ми је инвалиднину и да не говорим колику, јер ми смо увек били сеоска сиромашна и скромна породица. Када су ми рекли да ради повећања инвалиднине треба да тужим државу, одговорила сам да тако нешто не бих учинила ни кад ми не  би дали ништа. Ја и моја породица смо држави дали један млад живот и сада да се тужакамо због пара. То не иде. Одликован је мој Цоле „Орденом за заслуге у области одбране и безбедности Првог реда“ који му је доделила војска. Али, херој није – каже Аница, захваљујући листу „Политика“ на посети и евоцирању сећања на њеног сина.

И Љубомир Брадић, председник Удружења бораца ратова од 1990. до 1999. из Ваљева, који је у сталном контакту са мајком погинулог Стојадина Мирковића, каже да за њу и родитеље који су доживели сличну ситуацију нису пресудне паре и материјална помоћ. Њима се, вели, пара срце што држава није ни после толико времена нашла начин да им искаже поштовање за оно што су њихови синови урадили. Војник Стојадин Мирковић и пилот Мленко Павловић су неспорно народни хероји из овог краја и не постоје никакви изговори да то неко игнорише. Он очекује да ће председник државе Томислав Николић донети указ којим ће бити успостављено признање у рангу народног хероја, а које ће бити додељено свима који су то заслужили. То је најмање, поручује, што држава може за наше хероје и њихове родитеље да учини. Он очекује да ће барем једна улица у Ваљеву понети име Стојадина Мирковића, а исказао је и захвалност основној школи у селу Лесковицама која сваке године 29. септембра организује час сећања на свог храброг ученика.

Будо Нововић


Коментари55
cfd93
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Andreja Simic
Vazno je da su nam novine i TV ekrani puni raznih samozvanih "starleta" i gologuza ko ce se jos secati tih mladih ljudi koji dadose svoje zivote da bi njihovi vrsnjaci a i mi ostali danas ziveli spokojno.Ali to je osobina nas srba.Jos Laza Lazarevic je to uvideo. Sramota i zalosno.Bruka.
strpite se jos malo
niko ne pominje poginulog oficira tadasnjeg porucnika Dragana Bajramovica koji je svoj zivot dao tako sto je seo na bombu kako bi spasaoo ostale vojnike.Poginuo je u Capljini iako mu je otac bio tadasnji predsednik predsednistva Sejdо Bajramovic.
Ljubica Knezevic
Neces nas ni ti, @hrvoje, nikad nista nauciti. Tebi, i tvom zemljaku, a nekada smo svi bili zemljaci, a vise nismo, jad i beda, ovome "O`Keef" -u - zelim da sto manje kifujete (pusite marihuanu - prevod za neupucene), a i mnogima, i sebi, da sto manje piju i da sto manje puse i duvan - ovaj rat nikog nije ostavio bez traga i posledica. Dokaz je, sto se vi uopste javljate, i pod tako slikovitim pseudonimima. Na ovim stranicama. Jadna nam majka, i mater, svima!! A ovaj mladic, Stojadin ( i ime govori o postojanosti) je ostao dosledan sebi, veliko delo, i slava mu! Majci ostaje ponos, od sad, pa doveka!
Учитељ Брансим
@Славко Коцић: "... А сада да питам евроентузијасте по Србији. Где је улица мајора Милана тепића и храброг војника Стојадина Мирковића?" Драги господине Коцићу! Хвала Вам што сте поставили ово питање. Ваљда ће се неко од надлежних постарати да буде више места са улицама имена ових хероја. Ја ћу Вам одговорити. У мом граду, В. П., постоји улица, али, нажалост, само с именом мајора Милана тепића, а не и са именом Стојадина Цола Мирковића- Иако у мом граду има пуно улица без истаакнутих назива, ја сам самоиницијативно (не илегално, већ је регистована улица али није истакнута!) на својо кући изрезбарио у дуборезу и истакао таблу - "улица мајора Милана Тепића, бр.6", незнајући у том тренутку за храброг младића Мирковића. После овог написа, постараћу се, опет самоиницијативно, да додам и овог другог хероја. Тиме ћу им одати признање за храброст и жртву за оданост отаџбини и народу!
nekada vojnik @ Stanko iz Zagreba
Sasvim je prozirna vaša namera da naizgled poštujući pogibiju mladog vojnika pokušavate da lažirate istoriju, odnosno povijest. Nije JNA u tom momentu bila nikakva paravojska, niti vojska Srbije i Crne Gore. Ona je tada u svom sastavu imala i Srbe i Makedonce, i Muslimane i Crnogorce i Mađare i Albance, i Hrvate, pa i ponekog Slovenca. To je septemabar 1991. prijatelju, SFRJ još postoji, Hrvatska je proglasila "neovisnost od Beograda" tek 8. oktobra 1991. međunarodno je priznata rek 15. januara 1992, SAD su priznale Hrvatsku tek 6. aprila 1992. Sve do tada morali ste da u SAD putujete pasošima sa oznakama države SFRJ. Nije vojnik Cole jurišao na Bjelovar, niti je gađao po gradu, njega je napala polupijana paravojna rulja. Cole je samo branio svoje ljudsko i vojničko dostojanstvo, branio je svoju čast, kao i čast svojih predaka. Vi to nikada nećete moći da shvatite. Neka je večna slava i hvala heroju Stojadinu Coletu Mirkoviću.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља