Све више смо преплављени „жутим новинарством”, више него икад. Никада није било јефтиније покренути медиј него данас, поготово ако је на интернету. Због тога, последњих година појавио се огроман број медија, и по принципу „мала бара, пуно крокодила” већина њих прибегаваестетици жуте штампе не би ли се пробили.

На први поглед, рекло би се да свако може да препозна „жуту” штампу и „жуте” новинске чланке. То су скандалозни наслови, написани великим „масним” словима са узвичницима, извучени из контекста, то су преформулисане реченице саговорника како би звучале што провокативније у наслову, и пренапумпане приче око небитних догађаја.

Међутим, у литератури која анализира „жуто” новинарство из домена теорије медија, упозорава се да „жута” штампа поседује и неке друге, много опасније технике које се не виде на први поглед. Ове технике су све више заступљене у дневним новинама које нису „по дифолту” жигосане као жуте, и рекао бих да је у Србији остало свега неколико медија (укључујући и овај који сада читате) који су незагађени. На овај начин, медији манипулишу људимаи везују их емотивно за себе.

На пример, једна од ових техника, која се редовно виђа по домаћим медијима, јестекреирање медијског субјекта који егзистирана темељима оспоравања сопствене егзистенције. Ако погледате, на пример, скоро сви објављују вести о „старлетама”, а коментари на интернет порталима су углавном нешто попут „зашто ова особа добија оволико простора у медијима, не могу да верујем, чиме се она бави, страшно где живимо, од када је старлета занимање, куда иде овај свет, ја не знам ко је ова...Ово је један самоодржив дијалектички систем који без своје антитезе никада не би постојао. Ова техника може да се апстрахује и препозна у великом броју вести које објављују „жути” портали и медији уопште.Њихова циљна група нису мушкарци који желе да виде голотињу, већ управо људи који желе да негирају нечију егзистенцију и изговарају овакве коментаре.

Још један добар пример коришћења ове технике је „ВИП Велики брат”. Продуценти ове емисије често у њу убаце неке особе које нису претерано познате, или су познате у неким опскурним областима, или су на заласку каријере. Ово није случајно. Продуценти знају да ће ове особе код гледалаца изазвати реакције попут „ко је бре ова”, „па ја сам познатији од њега”, „јак си ми ти ВИП” и слично. Затим ће гледаоци емисију између осталог пратити и због тога што чекају тренутак када ће се та особа избламирати, рећи неку глупост, или урадити било шта што ће потврдити њихову антитезу.

Осим овога, навео бих још једну занимљиву технику којом жути медији људе емотивно везују за себе, а коју је дефинисао амерички историчар и теоретичар медија Френк Лутер Мот још 1941 године. Он је то назвао „андердог емпатија”. „Андердог” би у слободном преводу могло да значи „мали човек против система”. Ради се о томе да медиј промовише неког појединца који је наводно успео да открије неку заверу великог система, неке корпорације, против обичног народа. На овај начин, медиј везује добре емоције за читаоце као неко ко помаже у раскринкавању завере и промовише хероја из народа.

У домаћим медијима могли смо видети на десетине примера масовног коришћења ове технике. Имали смо „Кемтрејлс”, теорију завере о томе да трагови авиона на небу масовно трују народ. Затим, читав низ текстова о наводним ХААРП антенама које су Американци поставили у Барајеву да контролишу мозгове. Потом, низ текстова о генетски модификованом поврћу. У свакој од ових прича, појављује се „андердог”,архетипски херој из мита о Давиду и Голијату. То је најчешће неки научник, „експерт”, који је раскринкао заверу неке велике корпорације и објавио на свом сајту резултате неког експеримента чиме је доказао тврдњу. Ови докази се најчешће заснивају на псеудонауци, гомили парцијалних информација и необјективним лабораторијским експериментима. Такође, осим тровања, чест мотив може да буде и спречавање да нешто постане јефтино. Код народа оптерећеног плаћањем рачуна одлично пролази прича да неко намерно спречава да нешто појефтини. Редовно се појављују чланци о неком научнику који је успео да направи аутомобил на воду, али масони из нафтног лобија су потплатили да се то не пусти у производњу.

Полазна тачка свих ових вести је чувени метастереотип капитализма: корпорације су зле, занимају их само паре, и зарад профита корпорације ће тровати нас и нашу децу, а то заташкавају тако што потплаћују научнике да ћуте. Али, с времена на време појави се неки од ових научника кога паре не занимају, херој који жели да спаси народ од уништења. Ово је укратко структура наратива који се у разним варијацијама редовно појављује у „жутим” медијима. Показивањем емпатије према овим херојима из масе, читаоци везују сличне емоције и за медиј који вест објављује, као медиј који ће увек бити на страни народа, њихове деце, безбедности хране које једу и ваздуха који дишу.

Постоји још прегршт жутих метода о којима се може писати, али сам овде изнео само неке, мени најинтересантније. У сваком случају, треба имати на уму да се „жута” вест често не види на први поглед. Често смо заслепљени емоцијама,на пример, сама идеја да неко хоће да отрује нас и нашу децу довољно помрачи ум да не видимо манипулацију.Ове „невидљиве” жуте технике су веома опасне и загађујуће за друштво.