уторак, 25.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:31

Како отворе уста, направе штету

недеља, 05.05.2013. у 21:25
Фото Томислав Јањић

„Београдска књига” и Смедеревска песничка јесен објавиле су трилогију Љубомира Симовића (1935), под насловом „Планета Дунав”, поводом уручења награде „Златни кључ Смедерева”, у којој су три књиге: „Љуска од јајета”, „Тачка” и „Планета Дунав”. У Народном позоришту у Ужицу, после четврт века, игра се поново представа „Чудо у Шаргану”. У галерији САНУ, у мају, биће отворена изложба Владимира Величковића. Уводни текст за каталог пише Љубомир Симовић, који је недавно постао и почасни доктор на Универзитету у Крагујевцу.

У вашој трилогији, Дунав је, подједнако, и европска и српска река?

Три моје последње песничке књиге: „Љуска од јајета”, „Тачка” и „Планета Дунав”, стале су, под насловом ове последње, у једне корице, као једна целина. У целину их повезује много штошта, између осталог и сам Дунав, који овде није само сценографија него и тема, и симбол, и инспирација. Дунав повезује разне земље, разне културе и народе, али повезује и различита времена. Седећи на обали Дунава, видим и казанчиће с рибљом чорбом на „Дунав фесту”, али видим и неолитско насеље у Винчи. Дунав је присутан свуда, и у свему. У једној песми се уздиже кула, „с Дунавом у једној пушкарници”, у другој се указује нека гостинска соба, „са Дунавом у свим прозорима”. Колико ми је Дунав важан, и какав му значај придајем, види се и по томе што сам му у наслову ове трилогије дао статус планете.

После четврт века, „Чудо у Шаргану” поново се игра у вашем завичају. Величину тог драмског текста препознају и нове генерације?

Нисам у могућности да пратим све представе по мојим текстовима. А не би било ни здраво толико гледати своје сопствене драме. Писац није обавезан да има увид у све што се догађа са његовим делом. У рад редитеља и глумаца се никада нисам мешао, а ако сам некад неку од тих представа и видео, нисам долазио у искушење да је коментаришем. Моје је да драму напишем, на глумцима и редитељу је да ту драму поставе онако како они мисле да је најбоље, а на публици и критичарима је да о свему томе дају свој суд.

Волите ликовну уметност, пишете о сликарима. Тренутно, пишете текст о Владимиру Величковићу. По вашој књизи „Читање слика” снима се телевизијска серија?

Пре неколико година, редитељ Марко Караџић, на основу мог есеја, снимио је емисију о Светозару Самуровићу. Та емисија је била веома запажена, Самуровићеве слике, које траже много светлости, напросто су оживеле на телевизијском екрану. Успех те емисије, вероватно, дао је идеју Николи Миркову, директору РТС-а, да предложи да се, на основу те књиге, сними и телевизијска серија. Караџић ту серију припрема већ годину дана. Ако буде завршена до јесени, можда ћемо је гледати током зиме.

Судбина Косова и Метохије поново је у жижи. Шта очекујете?

Шездесет и неке године, прошлог века, у Врњачкој Бањи, разговарао сам са једним паметним и отреситим сељаком из околине Вучитрна. Када сам га питао какав је положај Срба у јужној покрајини, рекао ми је: „Подлију воду пода те, па ти ако можеш седи, нико те неће дирати”. Ако је тада било тако, могу да замислим како је данас. У међувремену, све је отишло превише далеко да би се могло врати у некадашње оквире. Разумем страх и неповерење косовских Срба. Али знам и колико је неозбиљно игнорисати реалност. После свега што се догодило, добродошао је сваки договор. Питање је, међутим, како ће се то што је написано и потписано у Бриселу спроводити у Звечану, Грачаници, или у Великој Хочи. На Косову се скоро сваки дан пуца на неку од кућа ретких српских повратника. Ако се то дешава данас, у присуству Еулекса, шта ће тек бити сутра, када Еулекс оде с Косова? Неће бити лако, али бар нешто се померило с мртве тачке. Пошто у преговоре нисмо ушли на време, када се могло постићи много више, данас морамо да се задовољимо и овим.

Велика прашина се подигла и око декларације о Војводини. Откуда та декларација баш сада?

Реакције на декларацију, коју је понудио Бојан Пајтић, и митинг, који је због те декларације, организован у Новом Саду, поново су показали да су наши политичари, да би се докопали веће моћи и власти, спремни на све, чак и да изазову кризу у земљи. О тексту декларације може да се расправља, али се не може рећи да је сепаратистички. Односи између републике и покрајине су у сталној напетости, али ту напетост производе искључиво политичари. Ово што се сада ради у Војводини показује да наши политичари ништа нису научили од онога што се догодило на Косову.

Да је било мало добре воље и памети, ти односи би се давно регулисали, и то би било и у интересу републике и њеног интегритета, и у интересу покрајине и њених аутономних права и, што је најбитније, у интересу грађана. Али, не би било у интересу политичара, којима је сепаратизам потребан као повод и изговор за нове јогурт-револуције. Зато су они толико издраматизовали ту декларацију и против ње организовали митинг. Колико су били сигурни у подршку грађана Војводине показује и то што су у Нови Сад довезли Војвођане из Врања. Све на том митингу подсећало је на деведесете године. Вук је променио длаку, али није реторику. Не би ме чудило да су после митинга у Новом Саду кренули у Хртковце, да их још једном претворе у Србиславце.

Има ли Србија политичку елиту, која може да води државу у овом кључном тренутку?

Бојим се да међу нашим политичарима има и оних који не знају где је чему место и шта се где говори. Како отворе уста, направе штету. Како коракну, нешто оборе и разбију. Невероватно је како ми лако заборављамо политичку прошлост оних који се кандидују за највише државне функције.

Шта читате ових дана?

Пре неколико дана пожелео сам да поново прочитам Чеховљеву приповетку о Трубној пијаци у Москви. Није у питању никаква велика тема: Чехов описује пијацу на којој се продају птице и рибе, и описује људе који те птице и рибе продају и купују. Прочитао сам је, није за то требало више од десетак минута, и цео дан сам живео од те приче! А коме је данас овде до Чехова? Уместо великих дела, великих уметничких и моралних вредности, ми добијамо „Великог брата”, „Фарму”, „Прељубнике”, „Луду кућу”... 

Култура је, и даље, пасторче нашег друштва?

Мучно је поново помињати наше највеће музеје, који су годинама затворени, и за које се не зна да ли ће икада бити поново отворени. Сећа ли се неко Нолитове „Библиотеке Орфеј”, коју је уређивао Зоран Мишић, или „Сазвежђа”, коју је уређивао Милош Стамболић, или библиотека „Нолит” и „Књижевност и цивилизација”, које је уређивао Јован Христић? Ко се сећа „Просветиних” библиотека „Светски класици” и „Данашњи свет”, које је уређивао Миодраг Павловић, или „Књижевних погледа”, које су уређивали Зоран Гавриловић и Милан Комненић? Да ли се неко сећа „Бразда” и „Плавих бразда”, које је уређивао Милорад Павић, или библиотеке „Савремени страни писци”, коју су уређивали Павић и Џаџић?

Страшно је што никоме не смета што тих библиотека више нема, и што књига, које су у њима објављиване, више нема. Као што ни Народног музеја, ни Музеја савремене уметности, већ годинама нема!

Зоран Радисављевић


Коментари7
824f6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deda Djole
Kad sam saznao da Ljubomir pise uvodni tekst za Vladimirov katalog, obradovao sam se sto nas veliki pesnik pise poemu za naseg velikog slikara
jasmina A.
Ova pisac je napisao dramu o Kosovu pre dvadeset godina. A onda kad se promenio režim, ispravio mnoga mesta u toj drami. Da li je to amoralno? Ja mu ne verujem puno.
B G
Postali smo voajeri,nasa nasusna potreba je da virimo kroz kljucaonicu.To je "vrednost" koja nam se nudi i mi na to sa zadovoljstvom pristajemo.Spasa nam nema.
Radomir Popović
Ne smatram sebe kompetentnim da sudim o vrednosti pisca jer mi to nije struka. Poeziju ne umem da čitam. Drame i gledam i ne gledam. Samo znam da sam knjigu Ljubomira Simovića UŽICE SA VRANAMA, pročitao dva puta i još uvek joj se po nekad vraćam. Zahvaljujem se piscu na toj knjizi.
vunovlacar iz uzica
sve opsta mesta...za sve je kriva farma,nekad je sve bilo bolje,reka je moja inspiracija...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља