понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:02

Опет зво­не зво­на Све­те Пет­ке у Це­рањ­ској Ре­ци

Аутор: Би­ља­на Ра­до­ми­ро­вићпонедељак, 06.05.2013. у 15:00
Отац Јо­ван ис­пред об­но­вље­не цр­кве Све­те Пет­ке (Фо­то: Б. Ра­до­ми­ро­вић)

Це­рањ­ска Ре­ка – Ле­по­са­вић – По­сле ви­ше од пет ве­ко­ва на цр­кви­шту не­ка­да­шње Све­те Пет­ке на ки­ло­ме­тар и по од ма­ги­страл­ног пу­та Ко­сов­ска Ми­тро­ви­ца – Ле­по­са­вић – Ра­шка, као Фе­никс из пе­пе­ла ни­као је но­ви исто­и­ме­ни храм. Ка­ко је са­чу­ва­но у пре­да­њу, али и ка­ко го­во­ре ка­ме­ни оста­ци на овом ме­сту у до­ли­не ре­ке Це­ра­ње не­ка­да је био ма­на­стир. Пре две го­ди­не мо­нах Јо­ван је са вер­ни­ци­ма из ле­по­са­вић­ке оп­шти­не до­на­ци­ја­ма из Ср­би­је и из Њу­јор­ка са­гра­дио но­ву цр­кву и зво­ник, са зво­ном те­шким 108 ки­ло­гра­ма, чи­ји се звук по­но­во раз­ле­же ибар­ском до­ли­ном.

Сме­стио се овај ме­тох ма­на­сти­ра Со­ча­ни­це уз обод ре­ке ко­ја раз­два­ја Ср­бе и Ал­бан­це. Ср­бе из Ибар­ске Сла­ти­не, Со­ча­ни­це, Ле­по­са­ви­ћа и оста­лих се­ла под­но Ко­па­о­ни­ка и ал­бан­ски жи­ваљ, ту у Це­рањ­ској Ре­ци, ко­ји се кра­јем 18. ве­ка до­се­лио и по­сте­пе­но ис­ти­снуо пет­на­ест срп­ских до­ма­ћин­ста­ва.

По­ред цр­кве ме­ђу сто­лет­ним хра­сто­ви­ма, а на оста­ци­ма не­ка­да­шњег гро­бља отац Јо­ван  из­гра­дио је ко­нак.

„Ка­да су ко­па­ни те­ме­љи цр­кве про­на­ђе­но је не­ко­ли­ко ске­ле­та, а ис­под ол­та­ра от­кри­вен је ко­стур са пр­сте­ном на де­сној ру­ци. Чу­ва­мо га као ре­ли­кви­ју. Це­ла ма­на­стир­ска пор­та је сво­је­вр­сно гро­бље”, при­ча на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Све­те Пет­ке.

Сву­да ме­ђу сто­лет­ним це­ро­вим ста­бли­ма ви­ре над­гроб­ни спо­ме­ни­ци ко­ји су под за­шти­том по­кра­јин­ског За­во­да за за­шти­ту кул­ту­ре.

Сам је отац Јо­ван већ ско­ро дру­гу го­ди­ну, а бо­ра­вио је у ма­на­сти­ру Све­ти Јо­ван у Со­ча­ни­ци, а свих го­ди­на му је би­ла же­ља да до­ђе ту и да у Це­рањ­ској Ре­ци у ти­ши­ни и ми­ру бу­де с Бо­гом у мо­ли­тва­ма за сав срп­ски на­род на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји.

„Од­у­век сам знао, од ка­да сам ов­де на овим стра­дал­ним ко­сов­ским про­сто­ри­ма, да ћу сво­је мо­на­шке да­не про­ве­сти у Це­ра­њи. Ту сам за са­да сам, не пла­ше ме ни ду­ге и оштре зи­ме, ка­ква је би­ла лањ­ска, не пла­ши ме ни то што мно­ги ка­жу да сам ов­де баш на оро­зу Ал­ба­на­ца. Са њи­ма по­пи­јем ка­фу, до­ђу ов­де на­па­са­ју сто­ку. Ни­ка­квих не­при­јат­но­сти ни­сам имао с њи­ма. До­ђу и по­мо­ле се ов­де у цр­кви. А пре две го­ди­не ка­да су би­ле ба­ри­ка­де на пу­те­ви­ма, сре­та­ли су се ов­де у ма­на­стир­ској пор­ти Ал­бан­ци од­о­зго из Це­ра­ње и Ср­би из Ибар­ске Сла­ти­не, Со­ча­ни­це, Ко­сов­ске Ка­ме­ни­це, Ву­че”, ка­зу­је отац Јо­ван ко­ји је уз по­моћ Алек­сан­дра Пе­тро­ви­ћа из Кра­ље­ва ус­пео да уре­ди ма­на­стир­ско дво­ри­ште да по­о­ре не­ко­ли­ко ари твр­де и не баш род­не зе­мље. Ве­ли, на је­сен ће за­са­ди­ти ло­зу, фа­ле и сад­ни­це, а ов­де ка­же до­бро успе­ва­ју ја­бу­ке, кру­шке и шљи­ве, по че­му је овај крај на­да­ле­ко чу­вен.

Отац Јо­ван жи­ви без стру­је. Ус­пео је уз по­моћ вер­ни­ка да на­пра­ви „ми­ни хи­дро­цен­тра­лу”, али су је ки­ше и сне­го­ви по­чет­ком про­ле­ћа од­не­ли. Док је цен­тра­ла ра­ди­ла про­из­во­ди­ла је до­вољ­но стру­је да осве­тли ко­нак, цр­кву и да се под шки­ља­вом си­ја­ли­цом ви­ди да ту по­но­во, у ми­ру и ти­ши­ни, под­но бр­да, Све­та Пет­ка, за­штит­ни­ца же­на, по­но­во чу­ва и шти­ти све, и Ср­бе и Ал­бан­це чи­је се њи­ве гра­ни­че са ма­на­стир­ском зе­мљом, а чи­је су ку­ће на са­мо 500 ме­та­ра уз­бр­до.

„Во­ду смо не­ка­ко до­ве­ли, а обе­ћа­ва­ју да ће по­мо­ћи да до­би­је­мо и стру­ју. Тре­ба нам око 60.000 ди­на­ра, ка­ко би ма­на­стир по­но­во за­све­тлео. Спре­мам хра­ну на га­су, а уве­че под лам­па­ма, као не­ка­да у ти­ши­ни, мо­лим се Бо­гу за све стра­дал­не, и све оне ко­ји де­ле ово­зе­маљ­ску суд­би­ну”, об­ја­шња­ва овај отре­сит ка­лу­ђер ко­ји слу­жи и при­по­ма­же и у ма­на­сти­ру Све­те Пет­ке у ме­сту Ули­је по­редЛе­по­са­ви­ћа.

Пи­та­мо га да ли има осе­ћај као да жи­ви у не­кој вр­сти „ка­ра­у­ле” там­пон зо­ни и да ли га је по­ма­ло страх да Ал­бан­ци из Це­ра­ње, Ко­шу­то­ва или из Шаљ­ске Би­стри­це мо­гу да му на­у­де:

„Уз мо­ли­тву не­ма че­га да се бо­јим. Је­сте ов­де сам, што би се ме­ђу овим на­ро­дом ре­кло, у ме­ђу­зо­ни”, од­го­ва­ра са скри­ве­ним осме­хом за­гле­дан у ре­ку ко­ја је про­ле­тос но­си­ла све пред со­бом.

Не бо­ји се на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Све­те Пет­ке ни ву­ко­ва ко­ји су му зи­мус до на праг до­ла­зи­ли, ни ме­две­да, ко­јег су ту на врх бр­да Ср­би уби­ли, јер ве­ли с Бо­гом је, са псом, ко­ји је за њим из Со­ча­ни­це до­шао, а дру­штво им пра­ви и ма­чак Бр­ка.

До­ла­зи на­род ов­де то­ком це­ле го­ди­не да се по­мо­ли Све­тој Пет­ки, за ко­ју се сва­ког пет­ка слу­жи ака­тист и су­бо­том Све­та ли­тур­ги­ја.

Ка­да је пре две го­ди­не зво­но сти­гло у ма­на­стир, ви­ше од 1.000 вер­ни­ка је са су­за­ма у очи­ма у ли­ти­ји од Со­ча­ни­це до Це­рањ­ске Ре­ке за­хва­љи­ва­ло Бо­гу по­но­во вас­кр­сну­ће ма­на­сти­ра.

При­ча нам отац Јо­ван ка­да је ко­пан те­мељ за по­ста­вља­ње кр­ста, ис­ко­пан је и ске­лет чо­ве­ка за ко­јег се са­да при­ча да је пет ве­ко­ва че­као да ту где је са­хра­њен бу­де и ме­сто где ће би­ти по­ста­вљен крст ви­сок не­ко­ли­ко ме­та­ра. Као све­ти­о­ник и по­ка­за­тељ да се пра­во­сла­вље по­но­во вра­ћа у срп­ске ду­ше.


Коментари10
9ad1f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

VecaBG P
Skender LIuka, neka bog nash, vash, njihov, cuva sve dobre ljude ma koje vere nacije boje.... oni bili.Ja ljude ne delim na Srbe Albance ,Hrvate, muslimane katolike ,ortodokse, vec na one dobre i one loshe.
Dijaspora, Minhen
@ Skender Lluka.....hvala na Vasim recima i srecno kao dobri susedi na nasem KiM!!!
ProPolitikin Hrvat
mujo bosanac | 07/05/2013 08:16 Pa kako se bolan nece bojati, 400 god. Turskog, pa 100 god. Austro-Ugarskog, pa 5 god. ustaskog zuluma, sto je previse, previse je na ovom dunjaluku.
Skender Lluka
albanci su vjerni narod koji ne ulivaju mrznje , vredi su i dosta su odani vjeru i bogu. Nije istina to kada i djelle na muslimane i hriscane. Albanci veruju samo u jedan jidin bog, vjeruju u cast kako individualni tako i kolektivni. Ovaj stari narod koji zivi na jugu Balkana jeste veoma castan prema tome treba imati snagu, nuvo i intelekt saradnje i zblizavanje jer su veoma bistri i casni kao indivi pa i kao narod. sudbin srba jeste da su komsije sa albancima i sa velikom strpljenjem trebaju uciti od albanaca kako se oprasta za greh coveka i drusto. u ceranjskoj reci zvone zvono tu se xzivi i tu ce ziveti vjecno srbi i albanci. Moj djeda je cesto meni rekao da treba se boriti samo mirno i dobrim putem, treba da se uci na greske drugi jer smo ljudi i kao ljudi zasluzujemo ljudski miran zivot. Otaci Jovanu zelim komodan rad i miran put bozjeg volja za dobrobit coveka na ovome prostoru bez raloga na jezika, boje ili vjeru. Puno pozdrav od srca srcu...
milan milan
Mujo , da nam kroz istoriju niste radili to sto ste radili ne bi se nicega ni bojali pa ne bi ni bilo rata , a vise ste se Vi bojali , jer Srbi se nisu svoje vere odrekli ni kada je bilo najgore .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља