Ковиљ – Чекаоница је заправо свечани салон са стилским намештајем и уметничким сликама, тако да три пензионерке из Сремских Карловаца заиста могу да се осећају као госпође. Сремски Карловци немају офталмолога и госпође немају неки нарочити избор, осим да чекају на вишемесечна заказивања по ординацијама у Новом Саду.
Али, прича о монаху Ермолају, тајанственом очном лекару у мантији, брзо се раширила међу равничарима. Тихи, смирени Словак др Владимир Турчан, кога су чудни путеви господњи превели у православље, а потом из лекарске новосадске ординације извукли у Грчку, па га одатле упутили назад, ка манастиру Ковиљ, позива прву пацијенткињу:
– Не плаћамо ништа, не треба нам упут. Осећамо се као људи, осећамо спокој, осећамо поштовање – каже пацијенткиња.
Стижу отац и дечак. Бесплатно је, а лекар је сјајан, једноставно је очево објашњење зашто је стигао у манастирско здање, цркву и комплекс грађевина који га чине надреалним: офталмолог у ординацији коју је добио на поклон од грчких православних пријатеља, издаје рецепте и постаје једна врста чуда, добротвора који у монашкој одећи гостује по конгресима, лечи обичан свет и ради на имању.
– Када сам се у почетку појављивао на конгресима у монашкој одећи, гледали су ме као муву у шољи млека. Сада су се навикли – смеје се Ермолај.
Да није офталмолог, био би сјајан психијатар. Можда га зато толико посећују они који немају, они који слабо виде, али дубоко осећају...
Нема званичне потврде да се манастир везује за Светог Саву, али монах Јеротеј, протопсалт или појац хора који негује византијско црквено појање приликом богослужења, каже да је од самог настајања, Ковиљ увек био симбол мира.
– Везаност за Светог Саву и подизање манастира у част помирења Срба и Угара је предање – прича Јеротеј, док нас послужује манастирским ликером од ораха, али нуди и кајсијевачу и шљивовицу.
Можда је предање, али не звучи лоше, да је читав план сеобе заветног ковчега, највеће реликвије међу реликвијама, направљен у старим зидинама манастира Ковиљ, где се у јесен 1526. године, бежећи од прогона Католичке цркве, склонио велики мајстор темпларског реда Антоан.
Да, и добро „звучи” та тишина, поред места где је сахрањен отац Сава, први православни монах са Новог Зеланда. Некада се звао Бејли, али је привучен православљем, преко Аустралије, скончао у равници, где је боравио 20 година.
Овде, на некадашњој граници Аустрије и Турске, заправо ври живот: уз малу капелу Свете Петке, срастао је храст стар више од 400 година, али из тог осушеног стабла зује осе и стршљенови, око њега лете врапци, на врху се гнезде роде.
Ври и у манастирским великим подрумима, којима управља монах Калиник. Што би он рекао – пореклом Земунац – по доласку у Ковиљ, почео је да изучава технологију справљања коњака, ликера и српских ракија, те је књишка знања смућкао са локалним рецептима, створивши асортиман пића какав вероватно не постоји у читавој домаћој индустрији.
– Нема тајни манастирске ракије. Врхунско воће, врхунска бурад и врхунске боце које набављамо из Фиренце – прича отац Калиник, бржи од сваког диктафона.
Цистерне и бурад за складиштење и врење нижу се у неколико нових грађевина, јер посед Ковиља се незаустављиво шири: недавно је држава вратила 1.000 хектара здању у ком око 30 монаха не једе никада месо.
Сада се на манастирској земљи налази и чувена кафана „На крају света”, омиљено свратиште за неколико посебних врста које је посећују. Од аласа у рибарским чизмама, до новобогаташа у ципелама „пјаћоти” који стижу у пратњи силиконских дама...
Фабрика свећа ради готово без прекида. Запошљавају се и радници из осталих места, како би произвели довољно свеће од чистог воска, који се потом продају по епархији, црквама у Београду, па чак до Беча.
А, одакле чисти восак? Из Кине, наравно.
Један од најзнаменитијих манастира СПЦ, међутим, није доживљавао одувек овакав просперитет.
– У време Тита, манастир су умели да окупирају официри Удбе, користећи га као дачу, нарочито свечане салоне у које је волео да свраћа Стане Доланц, док су двојицу монаха који су чували манастир, Леонида и Мирона, под претњом пиштоља, држали у ћелији – прича Јеротеј. Тек је почетком деведесетих година, Иринеј Бачки своју духовну децу из Грке и Немачке са студија повукао у равницу, да обнове монашки живот.
Али, прошло је то доба. У сећањима остају образовани, изузетни људи који су чинили ковиљску светоархангелску породицу, попут Јована Рајића, врхунског богослова свог времена. Знаменити монах био је и Георгије Бранковић, потоњи патријарх, који се овде замонашио, незабораван је Дамаскин Давидовић, дипломац музичког конзерваторијума у Бечу, који је у Ковиљу оформио богату музичку библиотеку којој ни данас нема равне у Србији. Држао је и часове соло певања.
И отмени салони су сачувани и обновљени, у манастиру који осим врхунских пића, свећа и древне традиције, производи и – владике. Епископ далматински Фотије и ремезијански Андреј, били су монаси у Ковиљу, док се овде замонашио и игуман Ковиља, владика јегарски Порфирије.
