Јуче је Гугл исписао свој лого локализован за Србију у знаку још једног српског великана, овога пута Михаила Петровића Аласа, рођеног на јучерашњи дан пре 145. година.

Славни Мика Алас припада оном уском кругу овдашњих угледника који су успели да, упркос свему, ускладе своје многобројне таленте, знања и емоције, тако да прво не буде на сметњи другом и трећем, нити друго првом и трећем, такође ни треће првом и другом. Уместо да се међусобно гуше или, што је још горе, да се искључују, Мика Алас је своје таленте, знања и емоције, као ретко ко, хармонизовао на начин редак у српском јавном животу, науци и култури.

Његово сладострашће није угрозило преданост виолини, њени звуци нису га одвојили од професуре, педагошки рад није спутао приврженост науци, наука није самлела литературу, литература није опозвала задатке отаџбине, задаци отаџбине у рату нису угасли његов антирежимски став у миру, стање мира није умртвило Аласову окренутост откривању увек новог.

У случају Мике Аласа, а то је прилично ретка појава на овим просторима, и аласки изазови, и музичка банда, и професура, и педагогија, и наука, и литература, и отаџбински задаци, стајали су у хармоничној вези. Знатижеља и жеђ за авантуром и путовањем, зов далеких хоризоната, ка којима стреме храбри, али свесни слободе, била је та везивна нит у његовом животу испуњеном високим дометима на многим пољима стварања. Ова нит је омогућила Петровићу да буде сорбонски доктор наука (1894), великан математике, савски и дунавски алас, музикант по београдским кафанама и свадбама (,,Суз”), оснивач Београдске математичке школе, ратник и академик, проналазач и државни шифрант, изванредан писац, артиљеријски пуковник у резерви који се 1941, иако има 73 године, јавља и ставља на располагање ратној команди, да би поново бранио отаџбину, а онда неће да се преобуче у понуђени ,,цивил”, него као ратник бира немачко заробљеништво.

Оронулог здравља, пуштен је из немачког заробљеништва после три месеца, посредовањем италијанске краљице Јелене, пошто се својој тетки с том молбом обратио принц Ђорђе Карађорђевић, вероватно Аласов најбољи пријатељ.

Михаило Петровић је умро у окупираном Београду 8. јуна 1943. године, у стану на Косанчићевом венцу на коме је и одрастао.

Сутрадан су аласи с Дунава и Саве пренели у ковчегу посмртне остатке ,,свог мајстора” од његове куће на Косанчићевом венцу до Саборне цркве, где се од свог пријатеља, уз удаљене звуке виолине, опростио славни Милутин Миланковић, који је изговорио и ове речи: ,,Миран, тих, скроман, човечански једноставан, натчовечански обдарен, Петровић је био један од највећих синова нашег народа”.

Свакако је Миланковић знао шта казује и јасно је да то нису биле пригодне речи када се, поготово у нашој традицији, онај ко путује у вечност ,,кује у звезде”.

И мора бити да је као Аласов пријатељ знао да се тај велики човек и ум српске науке и културе, већ био припремао за своје последње путовање, када је у позним годинама ишао као члан међународне експедиције да истражује залеђене земаљске полове и непрегледна пространства океана.

,,Ја сам већ у годинама – што сам урадио, урадио... Ако се жив вратим са овог путовања – то је чист ћар. Ако, пак, на путу умрем – ништа не мари. Бићу сахрањен тамо где ме смрт снађе. Најбоље ће бити ако умрем на лађи, па ме баце у море да ме рибе поједу и освете ми се што сам их много ловио и јео. Ми, Срби, смо иначе навикли да се сахрањујемо у мору. Знате већ да постоји ’плава гробница’ у Јонском мору, поред острва Вида, ’острва смрти’ у близини Крфа, па неће ни мени сметати да одем у неко море. Бар се неће мучити око моје сахране.”

Близина реке привукла је Мику Аласа у раном детињству, спустио се на обале реке Саве и потом, како је одрастао и упознавао пријатеље аласе, стигао до Дунава, а онда, као зрео човек, гласовити професор и математичар, запловио и великим, светским морима.

Тако таложено животно искуство, проткано изузетном истраживачком проницљивошћу и научењачком строгошћу, ослоњено на дубоке, архетипске слојеве који подразумевају и вештину приповедања, омогућило је Аласу да 1940. године објави ,,Роман јегуље”, књигу која тешко да има премца у српској литератури, а о којој се, нажалост, тако мало зна.

Уосталом, то и не чуди, пошто се мало зна и о самом Михаилу Петровићу, о Мики Аласу, који у свом граду нема ни споменика, мада припада самом врху пирамиде српских великана у свету науке, образовања и културе.

Ако је за утеху, Гугл је јуче показао да се у ,,великом свету” за Мику Аласа врло добро зна и да споменик том великану, сагласно времену, може да буде подигнут у дигиталном свету.