Београдска „Просвета” објавила је књигу Александра Петрова „Пета страна света” (сабране, руске и нове песме), у изузетно лепој опреми, на више од шестсто страна. Александар Петров (1938), рођен је у Нишу. Завршио је студије југословенске и светске књижевности на Филозофском факултету у Београду. Био је професор на више десетина универзитета, на свих пет континената. На Питсбуршком универзитету у Америци је од 1993. године. Објавио је на српском осам збирки песама. Песме су му превођене на 29 језика, а преведене књиге песама (15) објављене су у 12 земаља. Пише романе, научне студије, критике и есеје. Уредник је „Американског Србобрана” (од 1993), стални књижевни критичар „Политике” био је од 1975. до 1980. године.
Балкан је „пета страна света”. Шта ова метафора значи данас: где смо, чији смо, шта нас чека?
У једном нашем средњовековном тексту помињу се „свих седам страна света”, што је и стих једне моје песме. Пета страна је само наизглед привидна, створена као на рачунару, а заправо је веома стварна, земаљска, мада непредвидива. Сваки народ има своју пету страну, и то као своју домовину, познату понекад само њему, мада не сасвим ни њему. Одгонетању те пете стране, а донекле шесте и седме, посвећене су многе моје песме. На корицама је црни квадрат, налик Маљевичевом, а у њему је уцртан профил Балкана као та прекобројна страна света. Тако да ни она није само наша.
Назив једне ваше збирке је „Последње Косово” (1988). У наслову нема Метохије, а ви сте, и тада, најавили – одрицање од Лазара?
И наш народ се, као свети Петар од Христа, бар три пута одрицао од Косова. И зато што је био приморан, и зато што није божански, безгрешан. Тешко је било носити косовски крст, и под Турцима, и под комунизмом. Није лако ни данас. У тим хорским песмама настојао сам да се чују гласови „завађених страна света”, као и гласови оних Срба који су отишли и оних који остају.
У времену смо кад од Европске уније добијамо захтеве из ваших песама косовског циклуса. Откуда толика видовитост?
Ако видовитости има, она није моја него гласова које сам ослушкивао на косовској Голготи и трудиосе да их пренесем у своје стихове.
Књига „Пета страна света“ је аутобиографска,али то је и књига о прогонству, избеглиштву, странствовању. Ваше порекло је руско, и по оцу и по мајци?
Никита Станеску је моју двострукост добро описао у песми „Александар”. Имам две душе, два матерња језика и једну домовину у којој сам рођен, Србију. Српски сам песник који понекад песме пише и на руском.
Какви су ваши контакти с данашњом Русијом?
Углавномрођачки и песнички.
Многе песме посветили сте родитељима. Шта вашу мајку, племићког порекла, везује за Лењина?
Хронотоп звани „Смољни”. У мајчином случају то је и здање у којем су се школовале девојке племићког порекла, а у Лењиновом – штаб Октобарске револуције. А и обоје су живели у Смољном. Институт Смољни је напустио Русију и стигао у Србију 1920. Када сам песму са Смољним у наслову штампао 1979. пријатељи песници су ме упозоравали да проричем крај комунизма и Совјетског Савеза.
Да ли се хумором и иронијом браните од сурове стварности, ондашњих и данашњих дана?
Један мој циклус „Машина за туцање” из „Бруса” срећом је прочитан, углавном, као циклус песама сексуалне револуције, а не и као критика социјалистичких револуција. Мада је један познати писац песму „Храм” пријавио као наводно предсказање Титове смрти. Ништа нису биле мање суровеи неке националистичке и демократске револуције (после пада Берлинског зида), чији се одјеци препознају и у мојим песмама с краја прошлог и почетка овог века.
Дружили сте се с многим писцима, уметницима, политичарима, нашим и страним. Да ли намеравате да напишете књигу о тим сусретима?
Октавио Паз је издавач моје прве књиге на страном језику, мада га никад нисам срео.Песник Ален Гинзберг је у мојој београдској башти пекао ћевапе 12. септембра 1986,на мој „name day” какопише у опширној посвети његове књиге. Чеслав Милош је написао да је најдужи разговор о поезији, више од 24 сата, водио са Бродским и са мном у стану Бродског у ГриниџВилиџу. Шта тек да кажем за српске писце! Милана Кашанина сам још као гимназијалац добро упознао, као породичног пријатеља. А у друштву других, од Васка Попе до Златка Красног, прошао ми је живот. Када мислим о њима, нарочито о мртвима, а већина није међу живима, осећам да ми је место у њиховој књизи. Па, ако Бог да почећу да је пишем.
Магистрирали сте на Иви Андрићу, докторирали на Милошу Црњанском. Ко је по вама, а то је стара српска дилема, већи писац?
Зависи када и кога од њих двојице читам. Као писцу ближи ми је Црњански.
Били сте стални критичар „Политике”, у једном периоду, а сарадник сте и данас. У којој мери стижете да пратите „младе гласове” у српској књижевности?
Мање него што бих желео.
На књижевној сцени сте скоро пола века?
Прва своја „сабранa дела”, песме и приче, објавио сам као ђак Седме београдске гимназије (данас Шеста београдска), средином педесетих, наравно као самиздат. Први стихови обрели су се на страницама „Листа младих”, у то моје исто ђачко време. Прве песме моје прве објављене књиге, „Сазданац” (спев о свету без Бога, Нолит 1971, са рецензијом Зорана Мишића), писао сам као војник у Кичеву за време земљотреса у Скопљу. „Брус” (1978, 1979) је настајао прво у Америци, која не личи на данашњу, у оној у знаку студентских и уметничких побуна против рата у Вијетнаму, у знаку и многих других слобода, или револуција у ширем смислу, друштвених, родних, сексуалних, песничких…
Зато су вас оптуживали да сте прозападни човек?
Поједини критичари, и не само они, него и један велики српски песник и високи партијски функционер, о мени су писали као о писцу под „америчким” утицајем, као промотору „Запада”, наравно у негативном смислу. А постао сам осамдесетих и један од истакнутих „контрареволуционарних” песника у „Белој књизи” ЦК СК Хрватске. Требало је имати храбрости да се напише и у „Словенској школи” (1985) објави рецензија да се у њој слике света преламају „кроз око, душу и дух који се данас одупиру идеолошкој пресији и полит-страховима”, што је учинио Новица Петковић.
Зоран Радисављевић
-----------------------------------------------------------
Александар Петров у „Геци Кону”
Књигу Александра Петрова „Пета страна света”, коју је објавила београдска „Просвета”, данас у подне, у књижари „Геца Кон”, представиће Светлана Шеатовић-Димитријевић, Васа Павковић, Адам Пуслојић и аутор, а стихове ће казивати Драгана Ратковић.
