уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:51

Војска Стојиљковића са једанаесторо деце

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 13.05.2013. у 15:00
Породица пуковника Зорана Стојиљковића (Фото З. Анастасијевић)

Пуковник командује збор, али му се „војска” разбежала. Зоран Стојиљковић је прави тата, са ауторитетом према ћеркама који се лагано круни. Клинци избегавају фотографисање. Кажу, задиркиваће их у школи.

Тата опет командује збор. Сада је већ успешнији. Једанаесторо деце Стојиљковића позира, са смешком. Мама Мануела, домаћица, и тата Зоран (45), пуковник, контролишу дечји строј. Зоран, активни војни пилот, ради на Војној академији у Школи националне одбране, као професор на катедри тактике. Припрема будуће кадете за официре, официре спрема за генерале, али је у свом дому – класични десетар!

Гомила дечјих ципела поред улазних врата, на тераси поређане гајбе поморанџи које пуковник купује на кванташкој пијаци, кад стигне. Купује најмање по четири, пет килограма банана, недељом одлази на пијацу „Зелени венац”, да купи 10 до 12 литара домаћег млека.

Мама Мануела је спремила доручак и коначно може да се опусти. Савршено обична породица, њих тринаесторо!

Рођени Београђанин са Врачара, увек је желео да постане војни пилот. Као потпоручнику, прво постављење било му је на словеначком аеродрому „Церкље”. Мануелу је упознао надомак аеродрома. Она лепа студенткиња из Словеније, он пилот потпоручник.

Да ли су, тада, размишљали да имају толико деце?

Мануела рафално одговара:

– Ма, не. Као студенткиња у Љубљани, размишљала сам да ли ћу се уопште удати – каже она.

Зоран претпоставља да поседује генетску предиспозицију. Прадеда му је имао баш – једанаесторо малишана.

– Наишле су ратне недаће, па смо обоје схватили да је једини смисао – у великој породици – смеши се мајка храброст. Како је другачије назвати?

Тако је кренуло: где је једно, ту је и друго. Где је друго, ту је и треће... И тако редом. Ану су добили 1991. године. Она сада живи у Источном Сарајеву, са мужем Давидом. Недавно су добили сина Луку.

– Постали смо баба и деда. Ана и Давид имају рок-џез бенд, па сам мислила сам да ће се посветити музици – смеше се Мануела и Зоран.

Када је почео рат у Словенији, Зоранова ескадрила је летела по задатку. Потом је пребачен у Бањалуку. Међутим, вратио се у Брежице, није заборавио на Мануелу. Довео ју је код својих у Београд, па назад у Бањалуку. Опет је упао у вртлог грађанског рата.

Прекомандован је 1992. у Лађевце. Тада су већ имали Ану. У Краљеву су добили Тању.

– Из Краљева сам тражио прекоманду за Београд. Стигао сам на Батајницу 1994. и остао до 2001. Летео сам на „јастребовима”, па прешао на „супергалеб”, сада летим у „орлу” – прича Зоран. Пробијајући се кроз облаке борбеним авионом, посматрајући градове и села, питао се – која то идеја човеку даје снагу да издржи све напоре и тешкоће који га у животу вребају иза сваког угла.

Посветио се породици и вери. Није било лако, селили су се најмање десет пута за прве три године брака. После нису ни бројали. У новобеоградским блоковима ушли су у заједничку просторију. 

Деца из краја су мале Стојиљковиће прозвала – „деца из излога”. Био је то нужни смештај. И ту су провели 11 година.

Чак и када је Зоран од Војске добио стан, у њега је морао да се усели –као илегалац! Зграда у Кумановској улици на Врачару је незавршена. Породица стрепи, јер је струја „некако” уведена. То „некако” нема дефиницију, али лампе светле, пећ греје.

Највише му помажу људи из Цркве и хуманитарна грчка организација. Зоран познаје неколико владика, пријатељ је са јерејем Владимиром из Верског добротворног старатељства СПЦ.

Породичне славе су посебна прича: у стан им дође око 90 одраслих и око 50 деце. Стан није мали, 150 квадрата. У собама спавају по троје, четворо.

– Од 2010. до 2012. био сам војнодипломатски изасланик Србије у БиХ. Имали смо десеторо деце и живели у Источном Сарајеву – прича пуковник који савршено говори грчи и енглески језик.

У Грчкој је завршио ратну школу. Уписао је 1996. Богословски институт, када је то била велика јерес, и по звању је вероучитељ. На Факултету политичких наука у Београду треба да одбрани специјализацију у Центру за америчке студије. Људи се често зачуде када чују да такав интелектуалац и официр са таквом каријером има чак – једанаесторо деце.

– Оваква породица се сматра аномалијом у друштву које је болесно. Ствари су окренуте наопачке – са горчином каже Зоран.  

Нису социјални случајеви, није им ни сјајно. Деца иду у музичке школе, тренирају гимнастику.

Мали Стојиљковићи некада кажу:

– Да нас има једно или двоје, не би нас приметили!

Али, сви их примећују! Боре се за своје место под сунцем, имају три рачунара. Мобилне телефоне тек понеко. Да би тата имао контролу над „јединицом”. Стојиљковићи су таленти за гимнастику. Али, ко ће да плати тренинге толикој деци? Таленти су и за музику, али ко ће купити толике инструменте?

И, заиста, има ли икога у Србији да стварно чује Стојиљковиће?

-----------------------------------------

Најмлађи Лазар

Најстарија ћерка породице Стојиљковић је Ана (1991). Потом следе Тања (1993), Даница (1995), Ђорђе (1996), Софија (1998), Милица (1999), Јелена (2001), Димитрије (2002), Дуња (2004), Божидар (2006) и најмлађи Лазар (2012).


Коментари38
4beed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Natasa Miskiljin
Sve naj bolje,mi imamo sedmoro dece.Pozdrav!!!
Ivan,Bozica,Magdalina,Maksim i Melanija Sekulovic
Samo naprijed!Pozdrav iz Budve.
Васа` Пелагић
ana: Овај пожртвовани брачни пар је очигледно нашао смисао живота и мисију за себе. Убеђен сам да им далеко много више од лагодне шетње градом значи успех ове деце и радост коју имају старајући се о њима, једно о другоме, и гледајући их како расту, раде и успевају - уместо да кукумавче, жале се како немају ово или оно и захтевају многе ствари, што многа размажена деца у породицама с једним или двоје деце у нашим земљама чине.
ana
da li vi koji govorite o "herojstvu i patriotizmu" roditelja imate predstavu sta za zenino fizicko i psihicko zdravlje znace 11 trudnoca i 11 porodjaja!?! Da li mislite da zena treba da procita knjigu ili proseta po gradu, da poprica sa prijateljicom ili izidje sa muzem. Ili mislite da joj je mesto u kuci, a zivotna misija da radja, kuva, pere, pegla, cisti, sklanja, docekuje i ispraca. Da li mislite da bi majka i otac trebalo da imaju vremena da sa svakim detetom ponaosob popricaju, da upute, savetuju, utese, pomognu, objasne. Ne komentarisem ovde odluku Stoiljkovica, to je njihova stvar, no komentarisem komentare, te usklike ushicenja, cestitke, divljenja. ... Stvarno?!
Dragan Dobojski
Браво Мануела и Зоране!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља